Iako je Henri Kisindžer (HAK) bio plodotvoran autor i aktivan sve do poslednjih dana, i mada pisanje o njemu nije presahnulo ni posle decenija pohvala i pokuda, Dragan Živojinović je uspeo da baci novo svetlo na život, naučnu i političku karijeru i celebrity status nekadašnjeg Harvardovca i državnog sekretara Sjedinjenih Držav
Mr Živojinović se oslanja na već utabane staze Voltera Ajzaksona, Nila Fergusona i drugih HAK-ovih biografa u prodiranju ka najsitnijim detaljima iz njegovog života i diplomatskog stila, ali istovremeno iznosi nova zapažanja i izvodi drugačije zaključke.
Naime, za razliku od prethodnih „tragača“ za životnom niti Henrija Kisindžera, pristup Dragana Živojinovića protkan je primesama njegovih kolosalnih znanja iz teorija međunarodnih odnosa i njegove erudicije.
Otuda je autor rukopisa imao prostora da nam ponudi nove uglove u odnosu na hiljade strana napisanih oéminence grise američkog političkog života, Henriju Kisindžeru.
Istraživački poduhvat „Kisindžer – pouke za podanike i vladare“ (Arhipelag i FPN, 2026) zauzima jezgro nauke o međunarodnim odnosima.
Dragan Živojinović vrši britku i celovitu analizu Kisindžerovog razumevanja sržnih koncepata kao što su moć, međunarodni i svetski poredak, struktura međunarodnog sistema/poretka, nacionalni interes, legitimitet, ravnoteža moći i moral. Istovremeno, Živojinovićevo delo pripada i polju spoljnopolitičke analize.
Primera radi, u drugom poglavlju – ili „Letu“ Kisindžerovog života – vrši se dubinska evaluacija uticaja ličnosti (iako nisu izostavljeni ni činioci drugog i trećeg nivoa analize, nivo države i strukture međunarodnog sistema) na krojenje spoljne politike Sjedinjenih Država.
Kako to i sam autor ističe, u promišljanju i pisanju se nije oslanjao isključivo na jednu teoriju, te je teorijski okvir rukopisa ispunjen spoljnopolitičkom analizom (naročito načinom donošenja odluka u manjim grupama), neoklasičnim realizmom (kroz prizmu „prenosnih pojaseva“ između strukture međunarodnog sistema i donošenja spoljnopolitičkih odluka u periodu Kisindžerovog angažmana u Beloj kući) i Engleskom školom (u viđenjima međunarodnog i svetskog poretka). Stava sam da eklekticizam u teorijskom pristupu ne samo da je opravdan, već je i nužan, imajući u vidu istraživački zahvat, kao i slojevitost Kisindžerovog života, karaktera i karijere.
Uostalom, ma kako sebe određivao, nije li HAK bio teorijski eklektičar?
Utiska sam da je mr Živojinović uspeo da ostvari osnovni naum u pisanju dela. Faustovski je „osetio“ i prepoznao sve ono što se skrivalo iza pojavnog i očitog Kisindžerove „fasade“.
Podjednako naučne i političke. S jedne strane, nije se prepustio uprošćavanju, kako se to obično čini, i negirao HAK-ov naučni doprinos.
Ukazao je na osobenost njegovog pristupa u kom se prepliću realizam, liberalizam, socijalni konstruktivizam i Engleska škola i činjenicu da je Kisindžer, čini se kao niko pre njega, bacio snažan snop svetlosti na ulogu legitimiteta u opstanku bilo kog poretka.
Sa druge strane, mr Živojinović ne pada u vatru kritike političkog delanja Henrija Kisindžera, već podjednako ukazuje na sve slojeve njegovog legata: od makijavelizma u Kambodži, Vijetnamu i Čileu, do rišeljeovsko-meternihovsko-bizmarkovske diplomatske veštine u „otvaranju Kine“ i pronalaženju puta ka miru, makar privremenom, na Bliskom istoku.
Dragocenost Živojinovićevog dela ogleda se i u proizvodnji kreativnog stimulansa kod čitalaca. Ne samo da rukopis drži pažnju, već i motiviše čitaoce da otvorenog uma i kritički promišljaju o Kisindžerovim idejama i činjenjima.
Primera radi, HAK-ova ideja o revolucionarnom međunarodnom poretku koju britko analizira mr Živojinović, navela me je na razmišljanje da li mi na sredini treće decenije 21. stoleća upravo živimo u poretku koji poprima takve obrise?
Takođe, Živojinovićevo shvatanje Kisindžerovog diplomatskog metoda nagonilo me je danima na razmišljanje koliko bi HAK-ove kreativne dvosmislenosti mogle da prevladaju neke od gorućih problema današnjice, uključujući pitanje prestiža ili ponosa u međunarodnim odnosima. Na kraju, nisam mogao da se ne zamislim nad brojnim sličnostima Ričarda Niksona i Donalda Trampa.
Rukopis Dragana Živojinovića sadrži gotovo nepregledan broj jedinica primarne i sekundarne literature.
Mada obim literature ne predstavlja vrednost po sebi, način na koji su bibliografske jedinice korišćene i stapane poput pazli u celovit mozaik, pruža potporu tvrdnji da je autor pažljivo „izorao“ dostupne izvore o Kisindžeru „uzduž i popreko“.
Dodatno, jedinice literature su upotrebljavane na način da ne ruže osobeni i prijemčiv stil mr Živojinovića. Autor rukopisa nije neko ko citira „mlake Cezarove misli“, već spaja kisindžerovsku literaturu sa vlastitom erudicijom, te se u knjizi nenametljivo mogu „sretati“ Aristotel, Marko Aurelije, Seneka, Makijaveli, Kromvel i drugi klasici.
Uveren sam da čitaocima neće biti teško da prolaze kroz redove knjige, ali sam uveren da će im biti teško da se od nje odvoje pre poslednjih stranica.
Delo Dragana Živojinovića pruža dragocen doprinos literaturi o međunarodnim odnosima, spoljnoj i bezbednosnoj politici Sjedinjenih Država i životu jedne od najvećih ličnosti američkog političkog i akademskog života u poslednjem veku. Istovremeno, knjiga je blagodet za svakog zaljubljenika u međunarodne odnose.
Prema mom sudu, reč je o najbriljantnijoj studiji o Henriju Kisindžeru napisanoj na evropskim prostorima.
Verujem da je „Kisindžer – pouke za podanike i vladare“ ona vrsta dela koja će se odlikovati višestrukim čitanjima i raznorodnom publikom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
