Najstariji i najslikaniji Beograđanin je topčiderski platan: Slikarka Slobodanka Rakić Šefer povodom izložbe u Galeriji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka kojom obeležava pola veka likovne karijere

Nije bitno koliko će da košta – pet para ili pedeset hiljada evra, zavisno od situacije u kojoj se društvo i čovek nalaze, ali njena umetnička vrednost mora biti vanvremenska. To znači da bude zanimljiva, originalna, lepa, čudesna, čarobna, da ima molitvu koja iz nje izlazi. Čovek će uvek biti to što jeste – Božje biće koje će imati srce i dušu. Slika je ta koja svojim lepotom, čarobnošću, fascinacijom i energijom otvara dušu čoveka. Ona treba da bude takva da o njoj ljudi pričaju, da zasta bude ljudima na korist i spasenje. To je za mene najvažnije – kaže u razgovoru za Danas slikarka Slobodanka Rakić Šefer.

Izložba njenih slika „U vinogradu Svetog Trifuna“ u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka bila je najavljena kao „tri u jedan“ – obeležavanje slave ZAPROKUL-a, pet decenija umetničkog rada ove poznate slikarke i 100. godišnjica loze u dvorištu Zavoda.

Osim u ZAPROKUL-u slike Slobodanke Rakić Šefer trenutno se mogu videti i u Narodnom muzeju Srbije, u okvru postavke „Lada – 120 proleća“, jer je ona je i član prvog srpskog umetničkog udruženja, koje postoji od 1904. godine.

Osim izložbe u ZAPROKUL-u da li planirate da na još neki način obeležite svoj umetnički jubilej?

– Ja ništa ne obeležavam, ja stalno radim. Ta obeležavanja, monografije ili ne znam šta, to pripada istoričarima umetnosti. Nemam vremena da se bavim administracijom, pravljenjem kataloga i monografija jer bi mi to oduzelo mnogo vremena. Mislim da je važnije ostaviti ljudima što više slika. Te godišnjice ne znače ništa, pogotovo kad se vidi kako ljudi iz naših života odlaze jako brzo. Zapravo meni nedostaju dve, a lozi četiri godine do pravog „okruglog“ jubileja, što znači da ima još vremena, napravićemo još puno izložbi dok pređemo te godišnjice.

Sa grožđem se „družite“ osam godina. Osim duhovne i metafizičke dimenzije, zbog čega Vam je ono bitno?

– Ono ima veze sa mnom lično zato što sam ja praktično u dedinom vinogradu provela najlepše dane. Bilo je toliko lepote u tom vinogradu, naročito u oktobru ili u novembru kad se bralo grožđe. Najviše sam se vezivala za ledene bobice zato što je deda, koji je imao tu staru sortu tamjanike, ostavljao 50 čokota da dozru pod snegom da bi dobilo malo buđi. U njoj je resveratrol, enzim koji štiti srčani mišić. To grožđe sazrevalo je ispod snega do Svetog Nikole, a kao „ledeno vino“ pilo se za svetog Jovana. Ja sam za resferatrol čula tek pre 20 godina, na jednom medicinskom kongresu u Beču. Veoma je skupo, jedna buteljka od tri decilitra tada je koštala 500 evra. Žao mi je što mnogi ljudi nikad neće saznati koliko je to kvalitetno vino. Prve moje slike sa grožđem bile su ledene bobice za ledeno vino. Posle sam počela da se bavim i vinovom lozom, čoktima, grožđem, pejzažima… Ideje su se ređale i tad i danas se nižu. Ja sam tim još nisam završila, ima još mnogo toga. Nedavno sam se setila da sam uradila samo dva, tri pejzaža vinograda. Mene je zanimala sama loza zato što niče na zgrarištima, bunjištima, grobljima, u kamenu… Zanimao me je fenomen loze, a ne pejsaži. Ali, sad bih se malo u njih vratila čim se setim Cuce Sokić kako je bila radosna dok je je gledala sve te životinje, ptičice po vinogradima. Sva je bila ozarena.

Koliko je Ljubica Cuca Sokić bila važna i ostavila traga na Vaš rad? Ove godine navršava se 110 godina od njenog rođenja i 15 godina od smrti?

– Ona me je prosto prihvatila. Imala sam podršku svih profesora, gimnazijskih i u Učiteljskoj školi u Šapcu, ali sam želela sam da poverim da li stvarno vredim – da mi sa strane neko neutralan kaže da li da se ja time i dalje bavim. Kod Cuce Sokić došla sam bez ikakve veze i preporuke, sama. Ona je, pregledajući sve te moje radove, bila ozarena i sama se ponudila da radi sa mnom.

Umetnički ste se razvijali pod autoritetima ne samo LJubice Cuce Sokić nego i Miće Popovića, Mladena Srbinovića i Peđe Milosavljevića. Koliko su oni uticali na Vaš rad?

– Treba dodati i Milana Gečića, koji me je pokrenuo da radim „bele slike“. On je došao jednog jutra i kad je video da se mučim, napravio mi belu mrtvu prirodu. Rekao mi je: „Vi potičete iz bele kićene Mačve, kako to da ne znate šta da slikate – pa tako belo krečeni vajati, beli voćnjaci, pa svašta nešto belo, a Vi ne znate“. Kako je napravio tu belu mrtvu prirodu ona se počela divno razvijati, da su i drugi profesori bili oduševljeni sa tim što radim. Trebalo je samo da neko otvori tu inicijalnu kapislu, pa da se taj beli svet otkrije. Bele ornamentalne slike radila sam petnaestak godina. U njih su bili utkani običaji, školjke, belutci, beli ornamenti, sve što je vezano za Mačvu. Puno vezova dobijala sam i iz Slavonije, osebno Đakova poznatog po čuvenim đakovačkim vezovima. Čak je za vreme rata kod mene ostao jedan veliki vez od nekih starijih ljudi za koje ne znam ni da li su sad živi. Vezove sam dobijala i iz Vojvodine. Ali najviše snage i volje ulio mi je jedan Jesenjinov esej o slovenskim vezovima. On je rekao da te šare na rublju, posteljinama, jastučnicama, peškirima nisu obične šare nego da predstavljaju veliku i moćnu epopeju u slavu čoveka i nastanka sveta. Nije, kaže on, džabe na ubrusu vezeno drvo, nego kad se čovek umije i obriše da mu Sveti Duh poželi da mu sav taj dan na njivi bude berićetan bez obriza da li seje, ore, ili nešto drugo radi…

Zašto ste se na samom početku karijere odlučili za status slobodnog umetnika?

– Reč je o slobodi koju dobijete kao slobodan umetnik, pogotovo ako Vas publika prati. Mene je publika uvek pratila, Bogu slava na tome, i stalno me prati. Ali, ja sam najpre želela da predajem na Akademiji. Imala sam sve desetke, ali mi je profesor Srbinović rekao da se ne ludiram džabe, neću biti primljena na konkurs jer nemam poslediplomske studije, iako je pokojni Branko Protić, čuveni naš enformelista, želeo je da ja budem njegov asistent. Ja sam konkurisala, niko naravno to nije ni gledao jer nisam ispunjavala formalne uslove. Posle toga više mi nije palo na pamet da predajem. Odmah sam dobila neku nagradu, krenule su izložbe po celoj Jugoslaviji… Sa tim belim ornamentalnim slikama zaista sam bila prepoznata kao nešto neobično. Kasnije, 1985. imala sam poziv Mome Antonovića da budem njegov asistent. Nisam konkurisala, što mi se osvetilo. On mi to nikad nije zaboravio i od 2000, kad je ušao u žiri za „Vukovu nagradu“ ja nisam mogla da je dobijem. Dobila je tek kad je na čelo Kulturno-prosvetske zajednice došao Darko Tanasković. Radivoje Raka Papović takođe me je ubeđivao da predajem u Prištini. Ali, nijedan čovek ne može da radi dva posla, pogotovo ne u umetnosti. A dva života nemamo.

Kako se dogodilo da ste prva živa žena i poslednji srpski slikar koji je izlagao u Galeriji umetnosti u Prištini?

– Pre mene bili su izloženi radovi Cuce Sokić, Milene Pavlović Barili i Nadežde Petrović. Ja sam na spisku izlagača bila na tridesetom mestu među slikarima. Kako je ko izlagao od muških kolega u Galeriji su pitali za mišljenje ko sledeći da izlaže i oni su svi mene predlagali. Ja sam odmah došla iza ove tri velike slikarke. Kad je posle ta Galerija zatvorena i na Kolarcu bila njena prezentacija, LJubiša Tanasijević je tada 2000. ili 2001. javno rekao da je Slobodanka Šefer jedina imala tu sreću da su joj došle i albanska i turska televizija i da je dobila nagradu.

Na „Razgovoru sa umetnikom“ u ZAPROKUL-u rekli ste da već radite na novim idejama.

– Na pamet mi je došao platan u Topčideru. On je u stvari najstariji Beograđanin. Imam ja foto albume sa slikama na kojima se slikala sa njim ujutru, uveče, kao studentkinja pred ispite, dolazila sam i uzimala od njega energiju, obgrlila sam ga toliko puta, slušala neku tihu muziku iz njegovog stabla… Videla sam mnogo ljudi pored njega: đake, studente, turiste, mladence koji su se venčavali u obližnjoj crkvi svetih apostola Petra i Pavla… Svašta sam ja tu gledala, ali sam ga sad osmislila na drugačiji, moj način, koji će biti veseliji, razigraniji… Mi svi imamo dosta te faktografije – platan od pre 20, 40, 50… 100 godina kad je počela fotografija. Mislim da je on najslikaniji u Beogradu, nema predsednika republike koji je toliko slikan. Ali, dajmo mu umetničku dimenziju, dajmo mu neki dijalog, šta on predstavlja nama. Istraživala sam, nema nikakvih umetničkih izazova, niti je neki reditelj napravio neko delo o platanu, neki virtuelni razgovor, film, nema ni muzičku kantilenu… Materijali koje sam ja slikala i na kojima su mene slikali sad mi nisu upotrebljivi. Ovo je dijalog sa platanom iznutra, otvaranje njegove duše ka meni i moje ka njemu. To je sad interakcija duhovne prirode. Tako sam ga razigrala, dobio je umetničku dimenziju. Ja bih volela kad bi mi i iduće godine ZAPROPOKUL dao galeriju i za platan. Ovi zidovi tako su čisti, beli, izazovni su za svakog umetnika, pogotovo za mene jer mi sada odgovaraju ove intimne galerije. Slađe su, bolje, a efekat je isti, a možda čak i veći. Manje je više, što bi rekli.

Dvodimenzionalnost i angažovanost

Opredeli ste za figurativno intimističko slikarstvo, koliko Vam je važno da Vaš rad bude i društveno pa i politički angažovan?

– Likovna umetnost teško da može politički biti angažovana. To više mogu pozorišna predstava i film. Likovna umetnost je dvodimenziona i samo može neku poruku da pošalje, ali to je kratkog veka. Jer, kad se zaboravi ta politička situacija to više nije zanimljivo. Ta slika ne predstavlja više ništa. Ostaje samo kao dokument vremena. Nije zanimljiva ljudima, osim za dvoje, troje istraživala koji će slučajno ili neslučajno krenuti da licitiraju.

Ispod streje dedine kolibe

Slikarka Slobodanka Rakić Šefer (1953) prvi je magistar likovne umetnosti u Šapcu.

Studije slikarstva završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Mladena Srbinovića, a pre pre početka studija učila se kod Ljubice Cuce Sokić.

Bavi se slikarstvom i crtežom.

Autor je više emisija na Radio Beogradu i knjige „Ispod streje dedine kolibe“.

Na svom sajtu objavljuje tekstove o umetnosti i umetnicima.

Učestvovala je na oko 700 likovnih izložbi, a od 1977. priredila 102 samostalne izložbe u Srbiji, širom nekadašnje Jugoslavije i inostranstvu.

Višestruko je nagrađivana, a njena dela čuvaju u Narodnom muzeju Srbije, Muzeju grada Beograda i drugim muzejima širom Srbije

U privatnim kolekcijama širom sveta nalazlazi se više od 3.400 njenih slika.

Najstarije beogradske loze

Slobodanka Rakić Šefer smatra da umetnici imaju važnu ulogu u zaštiti prirodne baštine, tako da je jedan od ciljeva njene izložbe „U vinogradu svetog Trufina“ i skretanje pažnje na očuvanje vinove loze u dvorištu ZAPROKUL-a u Ulici Rige od Fere broj 4.

Zavod se nalazi u kući koja je od sredine 19. veka do Drugog svetskog rata pripadala jevrejskoj porodici koja je stradala u Holokaustu.

Ovaj čokot loze sorte „slankamenka“ zasađen je 1928. i najstariji je u delu Beograda na desnoj obali reke Save.

Najstarija vinova loza u prestonici Srbije nalazi se u Gospodskoj ulici u Zemunu.

Čokot stare francuske sorti „sibel 1.000“ star oko 140 godina “živi” u dvorištu zgrade iz 1827, koja je proglašena za nepokretno kulturno dobro.

Kuća je pripadala porodoci Puljo, vlasnicima prve zemunske štamaprije, a potom je prešla u vlasništvo čuvenih zemunskih trgovaca Živanovića.

Ova zemunska loza proglašena je za prirodno dobro i o njoj brine JKP „Zelenilo Beograd“.