Zašto je streljana Slobodanka Stefanović, Krcunova devojka?

Naime, Slobodanka Stefanović bila je povezana sa Slobodanom Penezićem Krcunom i mnogi smatraju da je baš on odgovoran za njenu smrt.

Nedić, Nemci i Ljotić organizovali su logor sa nazivom Zavod za prinudno vaspitanje omladine. „Prinudno“ govori o karakteru tog omladinskog logora, piše Nova.rs.

– Ja sam bio u tom logoru od 8. februara 1943. do 3. avgusta, kada sam sa grupom drugova pobegao iz logora – naveo je reditelj Puriša Đorđević u procesu rehabilitacije (2015) Slobodanke Stefanović.

Zahtev za rehabilitacijom je podnela Irena Matijević, ćerka Slobodankine sestre Danice.

Po mnogima uloga Milene Dravić u Purišinom filmu „Jutro” je preslikana sudbina nekadašnje devojke Slobodana Penezića Krcuna Slobodanke Stefanović, koja u logor u Smederevskoj Palanci stiže nepunih mesec dana pre Puriše Đorđevića. Krcunova sestra Milena u Zavod je dovedena 8. marta 1943. kao talac za brata.

– U logoru je bio zabranjen razgovor između mladića i devojaka – svedoči Đorđević.

– O Slobodanki Stefanović čuo sam od drugova koji su sa mnom bili u logoru. Naime, da je bila ljubavnica ili drugarica Slobodona Penezića, uoči rata.

– Pošto Slobodanka nije pobegla iz logora ili nije streljana samim tim za načela komunističke partije takav stav je smatran izdajom. Visoki rukovodioci kompartije odlikovali su se tim da su morali da se stalno dokazuju. Verovatno taj dokaz dao je i Penezić, jer je kao ministar policije mogao da odluči o životi ili smrti – objašnjava Đorđević.

Zavod u Smederevskoj Palanci nije bio mesto izviđačkog logorovanja „zabludele dece”. Posle otkrivenog pokušaja bekstva pitomaca 11. aprila 1943. njih 12 sprovedeno jeu logor na Banjici i ubrzo streljano.

„Miodrag Zarić, jedan od glavnih osumnjičenih za organizaciju pokušaja bekstva, tokom saslušanja izjavio je da su u planu bekstva predvideli da sa sobom povedu i vezane pitomce i pitomkinje koji su sarađivali s upravom Zavoda ili joj bili naklonjeni. Među njima je bila i Slobodanka Stefanović, za koju je Zarić konstatovao da bi je poveli „da joj sudi Penezić“, navode dr Ljubinka Škodrić, viša naučna saradnica Instituta za savremenu istoriju, i Slobodanka Cvetković, viša arhivistkinja Istorijskog arhiva Požarevca („Slobodanka Stefanović – život jedne ilegalke“ 2022).

Slobodanka Stefanović pomenuta je na saslušanju Krcunove sestre

Milena, Krcunova sestra, u okviru istrage oko pokušaja bekstva spomenula je na saslušanju Slobodanku Stefanović. Izjavila je da je po dolasku u Zavod stupila u kontakt za Miodragom Zarićem, koji joj je navodno savetovao da se druži i sa Slobodankom, opisujući je kao „dobru drugaricu” koja nije odavala na saslušanju, ali mu je Milena saopštila da o njoj ima suprotne informacije.

Miroslava Rakić, pitomkinja Zavoda, navodi da je Slobodanka bila verenica Slobodana Penezića Krcuna kao i da je bila jedna od najtragičnijih osoba u Zavodu. Videla je „kao istraumiranu i raspolućenu ličnost, koja je, tokom boravka u Zavodu, svakodnevno brinula o tome šta je čeka po izlasku na slobodu, te po okončanju rata uopšte“.

Vladimir Dedijer je sarađivao sa Slobodankom Stefanović. Zamerio je Krcunu što se nije angažovao da je spase. Škodrićeva i Cvetkovićeva uočavaju da istoričar Venceslav Glišić u pojedinim radovima navodi da se Penezić na upit požarevačke Ozne saglasio da se ona strelja, da bi zatim utehu potražio u alkoholu. U novijim radovima, međutim, Glišić konstatuje da tajna „ko je ubio Slobodanku i da li je tražena saglasnost Krcuna” ostaje zakopana u Požarevcu. Pokušao sam tu tajnu, posle 80 godina, da „otkopam“.

„Od ličnih dilema izneću jedan slučaj kada je trebalo da donesem odluku o sudbini jedne mlade drugarice, predratnog člana KP, posle ustanka partijskog radnika Okruga požarevačkog. To je Slobodanka Stefanović, rodom iz sela Klenja, kod Rabrova“, navodi Nikola Sikimić Maksim, član biroa Okružnog komiteta Požarevac 1944. Ubrzo postaje načelnik Ozne za isti okrug.

Podseća da se i u samom Zavodu ona nije dobro držala. Prema proverama posle oslobođenja i svedočenjima preživelih logoraša, ona je postala bliska s upravnicom ženskog dela Zavoda doktorkom Dragojlom Popović i posle raspuštanja Zavoda 1944. Slobodanka se vratila u Požarevac.

„Sticajem okolnosti, učestvovao sam u vođenju istraga nad svim zatvorenicima u požarevačkom Okružnom zatvoru među kojima se našla i Slobodanka“, navodi Maksim.

„Slučaj Slobodanke doživeo sam dvojako. Eto, kako je tragično doći pred sud partije s jedne strane i da li bih ja, kada bi mi bilo povereno da odlučim o njenoj sudbini, imao pravo da joj oprostim, bez obzira na težinu njenog greha.

Istina, o njenoj sudbini nisam odlučivao samo ja. Konačnu odluku doneli smo Svetolik Lazarević i ja. No ipak odluku o likvidaciji ove naše drugarice doživeo sam kao tešku unutrašnju, psihičku dilemu. Ovo mi je utoliko teže palo, jer se Slobodanka držala vrlo korektno i pokajnički. Govorila je: ’Ja znam da sam kriva i primam svaku odluku Partije.’

Zbog ovakvog njenog držanja ja sam je i pustio iz zatvora. Međutim, kada je Svetolik doneo prepisku između Slobodanke i Dragojle Popović, bilo mi je jasno da je njena sudbina rešena“, svedoči Sikimić. Slobodanka je likvidirana oktobra 1944. Zanimljivo je da Sikimić u objavljenim ratnim i poratnim sećanjima („Rastanci” – Biblioteka „Istine”) nema ni slova o Slobodanki Stefanović.

„To je bila suština moje lične dileme, a o tome sam više puta razgovarao i sa Svetom Lazarevićem. On je nekoliko puta ponavljao, ’E, moj Maksime, mi uzesmo na dušu život Slobodanke, a ona je bila ljuba našeg šefa Slobodana Penezića Krcuna’.

Od preživelih učesnika u rešavanju sudbine Slobodanke, živ sam ostao samo ja“, odgovara Nikola Sikimić Maksim 1981. godine. Svetolik Lazarević i Krcun zajedno su stradali u saobraćajnoj nesreći 1964. kod Lazarevca. Prvu Sikimićevu ženu Danijelu Kutin Sikimić Gestapo hapsi 1942. u Beogradu. Šest meseci kasnije predaju je Specijalnoj policiji. Streljana je 1943. u Jajincima. Imao je drugu suprugu, ali „nismo imali zadovoljstvo da imamo rođenu decu”, rekao je Maksim.

Slobodankin brat Borislav Stefanović završio je nižu školu Vojne akademije, zatim i Vazduhoplovnu izviđačku školu i imao čin vazduhoplovnog potporučnika diplomiranog izviđača.

Godine 1939. raspoređen je na dužnost izviđača 261. eskadrile 7. vazduhoplovnog puka. Nakon okupacije zemlje, jedno vreme bio je stacioniran u Egiptu, da bi 1942. sa grupom pilota bio upućen na obuku u SAD. Pri povratku sa bombardovanja nemačke fabrike aviona „Meseršmit“, oboren je iznad Dolomita. Poginuo je u 28. godini – na svoju slavu Sveti Nikola.

Slobodankina sestra Danica takođe je bila skojevka i kandidat za člana CK 1941. Išla je u isti razred gimnazije sa Verom Miletić, majkom Mire Marković.

Puriša Đorđević kaže da je u svom filmu opisao scenu koja se desila više puta

Po partijskoj provali 1942, u kojoj joj je uhapšena sestra, ona je evakuisala Veru Miletić i Momu Markovića (stariji brat Dragoslava Draže Markovića i nevenčani Verin suprug, prim. aut). Danica nije krila da je upravo Moma najzaslužniji što se njoj smučio „partijski rad“ i što je odstupila iz pokreta.

Puriša Đorđević film „Jutro” snima dve godine posle Krcunove smrti i 2015. kaže:

– Ja sam ne znajući za ovakvu sudbinu Slobodanke u filmu ’Jutro’ imao epizodu gde partizanku ubije njen drug, ljubavnik, jer je izdala. Takvih slučajeva kao sa Slobodankom bilo je mnogo posle rata.’

Jeste, ali podudarnosti su tolike od izjava, fakata, činjenica do dijaloga u filmu, što gotovo da isključuje svaku moguću slučajnost da nije reč o tragičnoj sudbini 25-godišnje Požarevljanke.

Viši sud u Beogradu u rešenju o rehabilitaciji utvrdio je da Slobodanki Stefanović nije data mogućnost da se brani u postupku, niti minimum građanskih prava. Na osnovu ovih razloga uvažen je zahtev za rehabilitaciju, a ona proglašena neosuđivanom.

Izvor: Nova.rs