Najzanimljiviji redovi o najnezanimljivijem životu 1Foto: Promo

Tako će i čitaoci u Srbiji u prevodu Radoša Kosovića konačno dobiti i poslednji deo ove ispovedne epopeje koja je u dekadi iza nas postala globalni kulturni fenomen. Pet godina nakon izlaska prevoda prvog dela imamo pred sobom u celini književno delo koje je obeležilo 21. veka.

Karl Uve Knausgor rođen je 1968. u Oslu. Debitovao je romanom „Van sveta“ i odmah dobio prestižnu nagradu norveške kritike. NJegov naredni roman, „Vreme za sve“, našao se u izboru za nekoliko nagrada. Ipak, pre objavljivanja „Moje borbe“ bio je relativno nepoznat pisac. Na tragu Prusta, norveški pisac jezikom koji hipnotiše piše o čoveku koji se brine o svojoj deci i porodici i koji istovremeno pokušava da napiše veliko delo. Čoveka rastrzanog između potreba umetnika i potreba muža i oca.

„Moja borba“ u kojoj Knausgor na 3.500 stranica ispituje život, smrt, ljubav i literaturu, prikazujući svoju svakodnevnicu s istim intenzitetom i napetošću kao i veliki životne drame, promenilo je naša shvatanja književnosti.

„Kada sam počeo da pišem ‘Moju borbu’, bio sam isfrustriran svojim životom i svojim pisanjem. Želeo sam da napišem nešto veličanstveno poput ‘Mobi Dika’ ili ‘Hamleta’. Ali sam se našao unutar malog života – briga o deci, menjanje pelena, svađe sa ženom, nemogućnost da išta napišem. Onda sam počeo da pišem o tome. Tokom procesa, shvatio sam da je to materijal. Nije mi se svideo, ali bilo je to nešto, a ne ništa. Kada čitate Hederlina ili Selina i divite se njihovom pisanju, veoma je sramotno pisati o pelenama. Gubite dostojanstvo. Ali onda je to postala poenta. Ne pokušavati da uradite ništa drugo osim toga“, objasnio je u jednom intervjuu sada već književna zvezda kako je nastao ovaj roman reka.

Možda je upravo zbog te brutalno iskrene priče o svom životu, svojoj borbu sa sobom i drugima – ocem alkoholičarom, hladnom majkom, decom, i voljenom suprugom koja pati od bipolarnog poremećaja, te zbog te nejasne granice između stvarnosti i fikcije (pisac koristi svoje pravo ime i svi junaci nose sopstvena imena) svetom zavladala Knausgormanija.

„Pre nego što ću početi da čitam Knausgora, do mene su stizale vesti kako su ga zbog tog višetomnog dela tužili članovi porodice, razveo se od žene itd. itd… Još naslov ‘Moja borba’ identičan kao problematična knjiga Adolfa Hitlera. Mislio sam da će na tim kilogramima štiva sve prštati od kontroverzi. Kada sam uzeo da čitam, video sam da ništa od toga. Ali sam bio toliko uvučen da nisam prestajao. I zaključio da je Knausgorova literatura iz tih tomova predstavlja najzanimljivije redove o najnezanimljivijem životu“, kaže za Danas novinar i urednik Branko Rosić zašto voli da čita Knausgora. On dodaje da samo Knausgor može da od običnog odlaska u supermarket napravi literaturu od 20 strana. „Svako drugi bi već dosadio i pre nego što bi opisao kako je dobio fiskalni račun. I sve je tako emotivno. Od preispitivanja o očinstvu, odnosa sa ocem… Nikada se ne zna gde tu stvarnost prelazi u fikciju, ali i to postaje nebitno jer fantastične rečenice pobeđuju sve. I to ne zato što smo posle rijaliti televizije, dobili rijaliti književnost jer onda bi mogao svako. Ovako ostaje samo genijalni Norvežanin čiji izgled je pogodan kako za dokumentarac o vikinzima, a tako i za člana nekog rok benda u kome pršte gitare kao njegove rečenice“, naglašava Rosić.

Ivan Bevc, urednik izdavačke kuće Booka, kaže da je teško jednostavno objasniti šta je zapravo tajna globalnog uspeha Knausgorovog dela. „Ipak je u pitanju jako zahtevno delo koje zahteva pažnju i koncentraciju čitalaca u jako dugom vremenskom periodu. Moguće je da je čitanje Knausgora neka vrsta bunta protiv sveta u kome smo bombardovani površnošću i neka vrsta intelektualnog eskapizma. Naravno, ne treba zaobići ni prostu činjenicu – pred nama je virtuozno književno delo koje, zapravo, nije teško čitati ako ste pravi čitalac“, smatra Bevc. On dodaje da se srpskoj publici dopalo isto što i svetskoj, te da tu nema mnogo razlike. „Vrhunsko pripovedanje, iskrenost do ogoljavanja i progovaranje o stvarima o kojima se većina nas ne usuđuje ni da misli“, kaže urednik.

Šest tomova „Moje borbe“ u Norveškoj su objavljivani u periodu od 2009. do 2011. godine, uz Knausgorov intenzivni i iscrpljujući trogodišnji rad (550 stranica petog toma napisao je tokom samo osam nedelja). Prvi tom samo je u Norveškoj, u kojoj inače memoarska proza nije bila toliko zastupljena, prodat u pola miliona primeraka, što bi značilo da ju je kupio svaki osmi Norvežanin. Popularnosti su sigurno doprineli i stalna potraga novinara za pravim ljudima o kojima je Knausgor pisao, zatim tužbe nekih članova porodice, razvod od tadašnje žene, kao i njegovo osamljivanje kako bi pisao uprkos svim problemima. Knjiga je danas objavljenja na 22 jezika i prodata je u više miliona primeraka.

Prevod prve knjige kod nas izašao je 2015. godine. „Odlučili smo se da objavimo ‘Moju borbu’ jer smo osetili da je u pitanju jedno od onih dela po kojima će se pamtiti ovo doba. Da ga nismo mi objavili verovatno bi ga na kraju objavio neko drugi, ali drago nam je što je ispalo ovako, posebno jer smo u saradnji sa Radošem Kosovićem dobili jedan od najboljih svetskih prevoda“, ističe Ivan Bevc.

Opise banalne svakodnevice i sećanja na odrastanje, koji nemaju očiglednu narativnu vezu nego se putem asocijacija slažu u veliku celinu, Knausgor dopunjuje meditativnim delovima i esejističkim pasažima. Pa dok prva knjiga počinje njegovim razmišljam o smrti, u šestom tomu konačno progovara o Hitleru od koga je pozajmio naslov svoje autofikcije. Tu se može naći na 400 stranica dug esej o Hitlerovom detinjstvu i mladosti, čiju je priču isprepletao sa sopstvenom pričom o odrastanju. Ovaj deo romana napisan nakon što je Andres Brejvik, 2011. godine u Norveškoj počinio masakr, izazvao je brojne kontroverze u Norveškoj, zbog čega je obožavanje preraslo u kritiku. Inače, zbog aluzija na Hitlerov manifest, serijal je u pojedinim zemljama imao drugačije naslove. Osim toga, šesti tom je istovremeno i roman o tome kako su nastajali prethodni romani, ali i kako nastaje onaj koji upravo piše. Veliko finale za kraj ovog, kako ga često nazivaju, „mamutskog projekta“.

Nakon „Moje borbe“, pisac je objavio još jedno memoarsko delo „Godišnja doba“. Osnovao je malu izdavačku kuću i napisao nekoliko tekstova o vizuelnim umetnostima, uključujući i monografiju o Edvardu Munku. Često ističe u intervjuima da ima utisak da je potpisao faustovski ugovor tako što je žrtvovao svoje odnose s porodicom i prijateljima zarad ogromnog uspeha.

Dolazak u Srbiju i prevodi novih knjiga

Na pitanje da li će se slavni norveški pisac u skorijoj budućnosti doći u Srbiju, urednik Booke Ivan Bevc kaže da je na to teško odgovoriti.

„Do njega nije lako doći, prepreka su surovi agenti koji preferiraju da ga šalju na veća tržišta ali nada umire poslednja i svake godine ga zovemo. Možda kad do sredine sledeće godine objavimo njegovo novo četvoroknjižje „Godišnja doba“ prelomi da nas počastvuje svojim dolaskom“, naglašava Bevc.