Podsetimo, poslednjih meseci 2013. godine na adrese vlasnika autorskih prava izdanja JP Službeni glasnik stizali su aneksi ugovora s preporukom da ih je potrebno potpisati i vratiti izdavaču, jer je to navodno u njihovom interesu. U pomenutom aneksu stoji da ugovor važi do iscrpljenja tiraža, ali i da „ako izdavač namerava da neprodate primerke dela proda kao staru hartiju, dužan je da prethodno ponudi autoru, odnosno njegovom nasledniku ako je dostupan da te primerke otkupi po ceni za staru hartiju“. Na ovaj problem u dnevnom listu Danas reagovalo je nekoliko nosilaca autorskih prava – Svetislav Basara, Mirjana Miočinović i Mirjana D. Stefanović.

Basara je nedavno u svojoj kolumni ukazao i na novi problem „Ljušićevih spiskova“ po kojima se knjige slažu za „seču“. U spisak 199 naslova, koje zbirno predstavljaju više od 30 miliona primeraka, imala je uvid i redakcija Danasa.

Među knjigama „vrednim“ prodaje kao stara hartija našla su se dela Ničea („Ecce homo“), Šopenhaurea („Svet kao volja i predstava“ I i II), Prusta („Sodoma i gomora“), Bahtina („Ka filozofiji postupka“), Pekića („Sentimentalna povest Britanskog carstva“, „Pisma iz tuđine“), Van Goga („Pisma bratu“), Sretena Marića („O kritici“, „O tragičnoj ludi“, „O Sviftu“, „O Montenju“, „O tragediji“…), itd. Na spisku su se našli i udžbenici, studije, monografije, koji se sporije prodaju, ali i knjige čiji su tiraži gotovo rasprodati („Filmski letak“ Slobodan Šijan, „Poezija apsurda“ Petra Miloševića, analiza dela Vaska Pope, „Bahtin, Bart, strukturalizam“ Andree Lešić, „Izgubljena riznica manastira Mileševa“…).

Zanimljivo je da su u kutije stigle i knjige koje su objavljene 2013. godine (drugo izdanje knjige „Koča Popović – duboka ljudska tajna“ Dušan Čkrebić štampano je 15. januara 2013. godine), kojima očigledno nije istakao dvogodišnji ugovor o autorskim pravima, a indikativno je da su se na spisku našla i Basarina dela („Fundamentalizam debiliteta“) i knjige Mirjane D. Stefanović („Leksikon srpskog prosvetiteljstva“), autorke koja je uz Basaru podigla glas odbijanjem da potpiše upitne anekse.

Sporni spisak je procureo u javnost zahvaljujući profesoru književnosti Novici Miliću, koji ga je objavio na svom sajtu libreto.net.

– Situacija u kojoj svojim autorima ponovo prodajete knjige ili ih u suprotnom „šaljete u rezance“ očigledno predstavlja bahatost čoveka koji ima vlast. I ja sam krajem prošle godine dobio pismo sa zahtevom da dođem u Službeni glasnik zbog potpisivanja aneksa ugovora, koji u stvari potpuno podržava sve ono što oni žele. To je potpuno sumanuta akcija. Ali to je Radoš Ljušić. Problem je što se sve što čini toleriše. To je čovek koji je već bio na čelu Zavoda za udžbenike i svi znamo kako je prošao tamo. On je van politike potpuno beznačajan – ističe Milić za Danas.

S obzirom na to da se Ljušić ranije branio Zakonom o autorskim i srodnim pravima, ističući da je prestajanjem važenja autorskih ugovora, prestalo i pravo Službenog glasnika da prodaje knjige, te da Glasnik, kao jedan od najuglednijih izdavača, ne namerava da uništava svoja izdanja, pitanje je onda šta će biti sa spornim knjigama. Ako neće biti uništavane, da li će biti prodavane kao stara hartija i šta će novi vlasnici raditi sa njima?

– Ne bi me čudilo da knjige budu prodate po ceni stare hartije i da se ponovo vrate u knjižare. Ali to je još bolja situacija, jer bi se na taj način barem spasile knjige. Naravno, pravno je to jedna velika muljačina – smatra Milić.

Branko Kukić, osnivač i urednik izdavačke kuće Gradac, ističe da je najveći problem to što niko nije digao glas zbog „Ljušićeve seče“.

– Nije problem u tome što je Ljušić uništio jednu izdavačku kuću i što sada uništava knjige te izdavačke kuće – u našoj kulturi odvajkada je bilo ljušića i ljušića uveoka. Problem je u tome što svi ćute: ćuti većina autora i prevodilaca čije su knjige na spisku za uništavanje, ćuti Univerzitet, ćute čitaoci za koje su te knjige objavljene, ćute izdavači, ćute biblioteke, ćute umetnička udruženja i udruženja društvenih nauka, ćute naučnici, ćuti ministarstvo. Drugo, prema Ljušićevom rezonu i prema nekom navodno propisu, u knjižarama biste mogli da kupite samo knjige koje su objavljene pre dve godine. A staro dobro izdavačko pravilo glasi: svaka se knjiga proda – neka za 25 dana, a neka za 25 godina. Moj utisak je da Veliki Vandal želi da postigne dve stvari: prvo, da rastereti lager uništavajući ga kako bi dokazao da mu kuća dobro posluje; drugo, da uništi svaki trag trudu i uspehu ljudi koje je rasterao iz Službenog glasnika – zaključuje Kukić.

UIKS bez stava o uništavanju knjiga

Budući da je Službeni glasnik član Udruženja izdavača i knjižara Srbije, pitali smo Vuka Vukićevića, sekretara ove organizacije, šta oni misle o problemu uništavanja knjiga. On je istakao da UIKS nije zauzeo zvaničan stav po ovom pitanju, te da još uvek nisu razmatrali celu situaciju.

Izbrisane sa sajta

Sporna izdanja, osim što su nestala sa polica knjižara Službenog glasnika, izbrisana su i sa sajta ovog javnog preduzeća. Naime, na portalu se mogu naći novinski tekstovi o ovim knjigama, ali ne i konkretne informacije uz koje obično stoji vinjeta „rasprodato“, ako izdanja više nema u magacinima. Kuriozitet je to što se na sajtu mogu naći drugi ili treći tomovi nekih naslova čiji je prvi deo povučen iz prodaje.