Novi život

Ako nam danas, kada se suočavamo s potpunim „potopom“ dokumentarne građe koja se tiče i autora i njegovih dela, ostaje da se držimo onoga na šta nam je sam ukazao, na „potrebu da“ od prvog do poslednjeg dela „u skladnu teoriju uklopi svaki segment“ vlastitog stvaralaštva, onda „Novi život“, kao prvo delo u nizu, uspostavlja osnove te paradigme.

Objavljen, u etimološkom smislu reči, najverovatnije 1294, kada se Dante bliži tridesetoj godini života, kao prva knjiga i kao prva knjiga ispisana u prvom licu gde je „ja“ koje piše ujedno i protagonista knjige, „Novi život „postaje važno uvodno poglavlje u „književnoj autobiografiji“ pesnika koji uspeva da postane autoritet, neko ko je spojio znanje, sapientia, i veštinu lepog pisanja i govora, eloquentia.

„Novi život“, i sam ustrojen od samoga početka kao „autobiografija“ koja ima za cilj da ukaže na jedinu i suštinsku vokaciju autorovog „ja“, a to je vokacija pesnika, gde je samo čitanje onoga što on stvara neophodan preduslov i kontekst samog stvaranja, tom teorijskom dimenzijom, ujedno i središnjom dimenzijom dela, ukazuje na genijalnu i jedinstvenu eksperimentalnu i sinkretičku sposobnost Dantea Aligijerija.

U trenutku kada odlučuje da antologiju vlastite poezije postavi za noseći element oko kojega gradi priču o zaljubljivanju i ljubavi, a koja, pak, u vlastitim narativnim okvirima reinterpretira samu poeziju za knjigu odabranu, ne samo da zauzima posebno mesto u aristokratskom krugu pesnika okupljenih oko Gvida Kavalkantija koji je, u svojoj materijalističkoj i pesimističkoj postavci, odbacivao svaku mogućnost sistematskog, teorijskog ustrojavanja ljubavne i lirske problematike u formi „knjige o ljubavi“, već i šire, na pučkom jeziku koji sebe gradi prvenstveno zahvaljujući lirici Dante pred sobom nema ikakav jasan model.

Stoga je samo ustrojstvo dela iz kojega niču sva potonja značenja plod neverovatnih spojeva gotovo nespojivog.

Kao što ni sam odabir pesama u ovim kanconijerima nije plod intervencije samih pesnika, i vidas i razos odgovaraju postavci biografije, napisane u trećem licu, što će Dante preosmisliti zahvaljujući drugom modelu koji donosi i nova značenja: to je „De consolatione Philosophiae“ Manlija Severina Boecija.

Ne samo da zahvaljujući Boeciju osvaja dimenziju prvog lica, već je poznolatinski autor i model za prosimetrum, delo koje kombinuje prozni i iskaz u stihu.

Istovremeno, prema srednjovekovnim poetikama, zajedno s „Lamentationes“ Jeremije na kojega se Dante više puta poziva, Boecijevo delo je bilo i primerom za „elegični stil“, odnosno za carmen de miseria, što bi i bilo stilsko-sadržajno određenje „Novoga života“ prema ondašnjim retoričko-poetskim merilima.

A ako je, kao što ukazuje Boecijev primer i kako će Dante sam i reći u „Gozbi“, govor u prvom licu dozvoljen samo ako neko mora da se opravda za neutemeljene optužbe ili ako njegova priča ima da posluži kao primer kojega valja slediti, onda se u vidu prototeksta pojavljuju i „Ispovesti sv. Avgustina“ i tako „autobiografija“ Dantea postaje univerzalna autobiografija pesnika koji kroz „zgrešenja“ (na primer, epizoda s „plemenitom gospom“) dolazi do „osvešćenja“.

Pozivanjem na ovaj izuzetno rasprostranjeni model autobiografije Dante posredno uvodi i one autore koji na ideološkom planu deluju na noseće elemente same knjige.

Među prvima je Ciceron.

Za Dantea, pesnika hrišćanske kulture, Ciceronova bezinteresna ljubav postaće hrišćanska caritas koju će Dante pesnik iznaći u ljubavi po sebi i njenim manifestacijama u samoj poeziji.

Autorka je prevela i priredila srpska izdanja dela Dantea Aligijerija „Novi život“ / „Gozba“ nedavno objavljena u Arhipelagu.