O deci, starima i porodičnim odnosima

„Zagonetni dečak“ zapravo je nastavak priče o dečaku koji se zove Koko, („Koko i duhovi“, po istoimenom romanu za decu Ivana Kušana, nagrađen u Puli 2011. nagradom publike). Reditelj Dražen Žarković kaže da je snimanje i rad sa decom bio zahtevan, ali uspeh, bar po sinoćnjoj reakciji publike, nije izostao.

Matevž Luzar, reditelj i scenarista filma „Sretan do kraja“, izjavio je da je oduševljen što se njegov film prikazuje na festivalu koji ima takvu istoriju, pogotovo zato što se prikazuje u Areni i zato što je generacija glumaca koja u igra u filmu deo te istorije.

Na pitanje odakle interesovanje mladog reditelja da snima film čija su tema problemi i, uopšte, život ljudi trećeg doba, on je odgovorio:

– Dok sam studirao na filmskoj akademiji u Ljubljani, stanovao sam pored staračkog doma. Video sam vrlo zanimljive scene, zanimljive priče, i o svemu tome vrlo često razmišljao. Eto, iz toga su se razvili neki moji studentski filmovi, a kasnije sam zaključio da postoje još mnoge priče te generacije i o toj generaciji koje bih rado snimio, pa sam odlučio napisati i dugometražni film. Scenario sam onda poslao producentu Diegu Zancu, koji je bio oduševljen i rekao da se želi prihvatiti tog posla. Mislim da bi bilo dosadno da mladi ljudi snimaju samo filmove o mladima. Snimaću filmove o mladima kad ostarim.

Govoreći o situaciji u slovenačkoj kinematografiji, Matevž je rekao da je snimiti film uvek je teško, ali da mu se čini da dolazi neki zaokret nabolje.

Reklo bi se da je ove godine taj zaokret vidljiv bar po reakcijama na film koji je režirao Martin Turk – „Nahrani me rečima“. Uloge oca i otuđenog sina igraju Boris i Sebastian Cavazza, otac i sin i u stvarnom životu. Ulogu majke i ćerke igraju Maša Derganc i Iza Veselko, majka i ćerka iz stvarnog života. Na pitanje da li je to marketinški trik, osmišljen od početka pisanja scenarija, ili nešto drugo, reditelj kaže:

– To je bilo namjerno, kad je reč o ocu i sinu Cavazza. Dok se scenario još stvarao u mojoj glavi, te sam uloge pisao za njih. Isto tako, pojedini vrlo emocionalni trenuci među njima tokom filma ne bi nikad mogli biti nabijeni tolikom toplinom da to nisu u stvarnom životu jer su nadahnuće crpili iz sopstvenih odnosa, a glumački je to vrlo teško iskreirati. S druge strane, slučajno je što imamo i par majke i ćerke iz stvarnog života – Maše Derganc i Ize Veselko – gde sam mamu izabrao za ulogu, a Iza je bila najbolja na audiciji.

Ovaj slojeviti, metaforični film bavi se temom kojom se svi bavimo u životu – odnosom čoveka prema Bogu, odnosom čoveka prema bližnjem svom, i odnosu bližnjeg svog prema samom sebi. Kraj je, prema rečima reditelja, koji je i scenarista, namerno otvoren, da bi izazvao polemiku, što se i dogodilo.

– Kako radnja ima tri dramaturške linije, svakom je gledaocu jedna od njih bliža. Tako priču o odnosu majka-ćerka najbolje razumeju žene, realisti su skloniji jednoj priči, a oni koji naginju metafizici posvećeni su samo čitanju simbolike tih značenja i traženju ispod površine. Bili smo na mnogo festivala ove godine, i često su spontano kretali razgovori o tome zašto je kraj toliko otvoren. Publika većinom ima želju da se ta porodica opet spoji… Ali, meni je bilo važno da se iza posljednje scene gledalac zamisli. Nekima tu nešto nedostaje, pa ga ljudi gledaju više puta. Na drugo gledanje film se, pokazalo se, mnogima više sviđa, što je dokaz da živi više puta, i da se ne zaboravlja – zaključuje Turk.