O „Obećanim prostorima“ Ivana Markovića: Filmovi iz pretećih kanskih programa

Ovogodišnja Nedelja kritike ponovo je pokazala zašto važi za jednu od najvitalnijih festivalskih sekcija.

Među filmovima o kojima se u Kanu govori gotovo sa istom strašću kao o naslovima iz glavne konkurencije nalazi se i „Gradiva“ francuske autorke Marine Atlan, dobitnice nagrade Prix Fondation Gan.

Reč je o debitantskom filmu koji prati grupu srednjoškolaca na putovanju u Pompeju, ali iz tog naizgled jednostavnog zapleta Atlan gradi hipnotičnu priču o adolescenciji, žudnji, identitetu i trenutku kada se mladost prvi put suoči sa sopstvenom prolaznošću.

Tu je i film „Dua“, kosovske rediteljke Blerte Bašoli, koji će posebno biti interesantan regionalnoj publici. ć

Nakon značajnog međunarodnog uspeha sa filmom „Hiva“ ona se vraća Prištini devedesetih, ali bez velikih istorijskih rekonstrukcija i političke retorike.

Umesto toga, ratne tenzije i osećaj nadolazeće katastrofe posmatra kroz oči trinaestogodišnje devojčice koja odrasta u atmosferi neprekidne nesigurnosti.

I upravo u toj kombinaciji intimnosti, straha i suzdržane humanosti, Blerta Bašoli pronalazi svoj najzreliji i najdirljiviji film do sada.

Pisala sam vam već o nekim ostvarenjima iz programa Izvestan pogled, ali svakako treba pomenuti i filmove koji ove godine dolaze iz Ruande, Nepala i Palestine.

Posebno mesto zauzima „Ben’imana“ ruandske rediteljke Marie-Clémentine Dusabejambo — prvi ruandski dugometražni film ikada prikazan u zvaničnoj selekciji Kana, u kome autorka kroz intimnu priču istražuje potragu za pravdom i mogućnost pomirenja za preživele genocida.

Nepalski film „Slon u magli“, Abinas Bikr am Sah, izazvao je pravu senzaciju pričom o kvir zajednici u Nepalu.

A tu je i palestinska rediteljka Rakan Mayasi sa svojim debitantskim filmom „Yesterday the Eye Didn’t Sleep“, u kome kroz poetski, gotovo esejistički pristup prikazuje život beduinskih zajednica u dolini Beka, fokusirajući se na patrijarhalne običaje i tenziju između tradicije i savremenog iskustva.

Film koji svakako treba upamtiti je „See Buildings Fall Like Lightning“ u režiji Clio Barnard, koji je osvojio nagradu na smotri Dve nedelje autora.

To je topla socijalno-realistička drama o pet prijatelja iz Birmingema koji se na pragu tridesetih suočavaju sa razlazom koji donose klasa, novac i različite životne odluke.

Iza socijalne slike krije se tiha priča o prijateljstvu koje polako nestaje pod pritiskom stvarnog života.

Naši autori ove godine su se više nego dostojno predstavili kanskoj publici — od dve izuzetno talentovane mlade rediteljke – Tamare Todorović i Tare Gajović, do već afirmisanog Ivana Markovića, čiji je film na mene ostavio možda i najdublji utisak među regionalnim ostvarenjima.

Dok su mnogi ovogodišnji filmovi pokušavali da objasne savremeni svet, Marković ga posmatra drugačije: kroz prazne prostore, tišine i pukotine koje ostaju iza ideje progresa.

U filmu „Obećani prostori“, prikazanom u programu ACID, Marković savremenu Kambodžu pretvara u gotovo sablasni pejzaž nedovršenih nebodera, migrantskih radnika i luksuznih kompleksa koji obećavaju budućnost, a proizvode izolaciju i otuđenje.

Njegov film deluje istovremeno dokumentarno i hipnotički stilizovano — kao tihi portret sveta u kojem arhitektura postaje političko stanje duha, a ljudi polako nestaju unutar prostora koje su sami izgradili.