Od čega treba početi?

Život ratara ili rudara ili političara.

Ministar, radnik na pumpi, čovek za tezgom.

Možda bih se u nekom snašao, možda bih uprskao kao sa ovim.

Recimo, kad bih imao četvoro dece, kako bih hendlovao sve, da li bih ih upropastio kao jednog jedinog sina kog sam stvorio.

OK, nisam ga sam ni pravio ni formirao, ali sad kad osmotrim našu nefunkcionalnu porodicu, jasno mi je da sam dobrim delom, bar 70 posto, dobro, možda 65 posto kriv što nam je sudbina ovako zagovnata.

Na listi prioriteta trebalo bi da bude: uloži više snage u odgoj deteta, u odnos sa ženom, u sebe samog.

Psihoterapija, od toga treba početi. Sesti nekome na kauč ili u fotelju i baviti se svojim detinjstvom, odrastanjem, roditeljima, strahovima, zavistima.

Moja nefunkcionalnost je stvar otpora, Ana je reakcija na bespomoćnost, možda je umetnost beg.

Eskapizam ili depresija, potreba da se odgovornost stavi u ruke drugima.

Šta sam očekivao?

Da će Marko sam od sebe izrasti u ozbiljnu zrelu osobu?

Da će Marija izlečiti Živkova poništavanja?

Da će majčin mazohizam biti samo jedna epizoda u mom životnom ciklusu, da neće ostaviti traga, da ništa neće ostaviti trag, da mogu opran od okolnosti da izaberem identitet pa da ga vozim i nadograđujem samouveren i stabilan.

Hoću da oprostim sebi.

Možda se više nikad ne „probudim“ ili izađem iz ovog „stanja“, zato želim da oprostim sebi.

Želim da volim Mariju jer je zaslužila.

Oh, kako je strašno što ne mogu to da joj kažem.

Rekao bih joj: Marija, nema većeg heroja od tebe, voljena si, to bi trebalo da znaš.

Oprostio sam sebi sve greške jer ne mogu ništa da popravim.

Molim te, oprosti mi i ti, bio sam ranjiv, nisam umeo bolje.

Sedi, sedi slobodno, moju je autoispovest prekinula ona, moja voljena supruga, tiho se obratila nekom posetiocu.

Bilo je strašno, Majo, sve se treslo, izvini, možda smetam ali uplašila sam se za njega, čuo sam majku.

Dobro je, dobro je, ništa ne brini, Smiljka, blago je tešila Marija.

Dobar dan, gospođo, umešala se Jelena.

Majka je bila iznenađena, zbunjeno je promrmljala „dobar dan, dušo“.

Ne brinite, majko, ona je, da tako kažem, „naša“, blago je rekla snaja.

Doći će doktor da uradi EEG i Jelena će mu pomoći, došla je sad da vidi kako da smesti još jedan aparat, moja ordinacija nije planirana za intenzivnu negu, objasnila je novo lice kod postelje.

Neko je naglo hrupio na vrata.

Ne bi me čudilo da sam i ovako prikovan za krevet poskočio.

Marija, čuo sam da planirate da nam kidnapujete i aparat za EEG, da li je to istina, grub oštar glas čoveka koji je bio jutros ovde, kog moja supruga nije udostojila komentara na podsećanje da sam privilegovan.

Dobar dan, doktore, nisam sigurna da razumem vaše pitanje, mirno je i čak ljubazno odgovorila grubijanova koleginica.

Veoma me čudi da žena poput vas ne razume sasvim obično pitanje, oholo je rekao neprijatelj.

Ne razumem šta znači kidnapovati aparat.

Koliko znam, privatna klinika čiji ste vlasnik, Marija je prihvatila rat…

Nisam ja vlasnik nikakve klinike, dreknuo je uljez.

Da, izvinite, vaša je ćerka vlasnik klinike koja je, koliko znam, kidnapovala, kako kažete, skener, tri ultrazvučna aparata i dva defibrilatora.

Ili, ne, nije kidnapovala nego otuđila našoj klinici.

Tamo su u upotrebi i celi sistemi osvetljenja za operacione sale koji su donacija za našu bolnicu, ređala je očigledno upućena Marija.

Pričate gluposti zasnovane na rekla-kazala argumentima, znatno tiše je rekao doktor.

Pogledajte dokumente iz sistema, videćete da nije rekla-kazala izvor.

Ne znam zašto niste bar pokušali da sklonite dokaze, skoro je miroljubivo zvučala optužba.

Marija, igrate se vatrom, kroz zube je procedio doktor.

Grubim koracima došao je do vrata, oštro ih otvorio i zalupio toliko da se zatresao zid.

Autorka romana „Istina o Mariji“ koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.