Ode nam užički šnajder: Na vest o smrti Ljubomira Simovića

Od Užičke gimnazije do Beogradskog univerziteta. Od Velikog parka koji podiže Rista Tešić do Istočnika koji u njemu sazida Dobro Ružić slukteći Crnjanskog; od užičkog pekara i letopisca Miladina Radovića do „Došljaka“ Milutina Uskokovića; od pesnika Šejih Muhameda do prve prodavnice knjiga Ilije Nerandžića podno Pašinovca; od džamije do crkve Ružice; od Mihaila Milovanovića do „Čitanja slika“; od Živojina Pavlovića i njegovog „Bilansa“ do „Užica sa vranama“; od Gvozdenije i Gvozdena do Vidana u Užicu i na Vardi; od „Jutra“ do „Učenja u mraku“; od Jelove gore do „Istočnica“; od Drmanovine do „Kosovskog boja“; od „Slovenskih elegija“ do „Hleba i soli“; od „Čuda u Šarganu“ do „Putujućeg pozorišta Šopalović“, od „Subote“ do „Ljuske od jajeta“; od „Veselih grobova“ do „Bogorodice Trojeručice hilandarske“; od „Šlemova“ do „Duplog dna“, od „Vidika“ do „Letopisa“; od Omladinskog programa do urednika Radio Beograda…

Ljubomir Simović se kretao i stvarao od tradicije do inovacije, od poezije do slike, od drame do romana, od toponima do toponima, od „Pesme o šivaćim iglama“ do „Švalje“, od „Tamnog vilajeta“ do „Istine o ekserima“, od „Balade o Stojkovićima“ do „Okupacije Užica“, od „Čizme“ do „Praga Beograda“, od „Lanjskog snega“ do „Kvantaške pijace“, od „Ručka u kujni za sezonske radnike na poljoprivrednom dobru u Turici“ do „Praskozorja na Jelovoj Gori“, od „Jesenjeg Krstovdana“ do „Savinih livada“, od „Slova o svetlosti“ do „Vidika u slutnji“, od „Zelembaća“ do „Čistog srebra“, od „Pokušaja Blagovesti“ do „Mraka na pragu“, od „Na stolu hleb i vino“ do „Opet vojna“, od „Epitafa sa Karanskog groblja“ do „Sečorečkog groblja“, od „Pitalica“ do „Kletve“, od „Poslovica prelja i švalja“ do „Zagonetki“, od „Zdravice“ do „Molitve“, od „Hrasta na Povlenu“ do „Vaške“, od „Jadca“ do „Male države“, od „Seobe Srbije“ do „Bitke na Ceru“, od „Balade o Stojkovićima“ do „Izveštaja“, od „Vidika pri bekstvu iz Kostojevića“ do „Vidika iz Aušvica“, od „Dolaska komandanata“ do „Krunisanje bundeve“, od pesme „Na trdesetogodišnjicu bitke između partizana i četnika na Jelovoj Gori meseca septembra godine 1944“, gde nam pesnik nakriči:

Al zna se da nema
Ni jednog od ovih koje trava krije
ko od ruke kuma, oca, sina,
ili brata, poginuo nije.

do „Pesme o nošenju odsečene glave Dušana Radovića Kondora kroz sela i preko planina Zapadne Srbije“, gde nas pesnik opomenu:

da se nismo odmakli od pakla
ako je strelac streljan, ako je koljač zaklan.

I dok su drugi parali Ljubomir Simović pesnik, pisac i čovek je krojio i ušivao crnom iglom na singerici do poslednjeg dana.

Jezikom koji bodri i hrani, kojim se spuštamo u dubine naše i zemaljske i uzdižemo do neba nedohvatnog.

Hvala ti što nam ostavi „Istočnice“, „Hleb i so“, „Užice s vranama“, „Putijuće pozorište Šopalović“…

Neka ti je večna slava i hvala, Ljubo.

Ranim jutrom na Veliki petak 2025.