Kako je film „Ofsajd“ Džafara Panahija pre 20 godina predvideo današnju priču o iranskim fudbalerkama

To podseća na nedavni potez predsednika Donalda Trampa, koji je izvršio pritisak na australijskog premijera da odobri azil za pet članica iranske ženske fudbalske reprezentacije. Istovremeno, to je i osnovna radnja filma „Ofsajd“ reditelja Džafara Panahija, koji je premijerno prikazan na Berlinalu pre 20 godina.

U filmu pet mladih žena prkosi zabrani ženama da prisustvuju sportskim događajima u Iranu tako što se prerušavaju u muškarce i pokušavaju da uđu na stadion Azadi u Teheranu tokom kvalifikacione utakmice Iran–Bahrein 2005. godine.

Njihov plan propada, pa ih vojnici zadržavaju u ograđenom prostoru ispred stadiona dok čekaju hapšenje. Film je Panahi velikim delom snimio bez državne dozvole, tokom same utakmice.

Dok žene tvrde da bi trebalo da im bude dozvoljeno da gledaju utakmicu, vlasti ih ponižavaju i tretiraju kao problem. Slična retorika pojavila se i nedavno na iranskoj državnoj televiziji, gde je voditelj Mohamad Reza Šahbazi nazvao igračice koje su odbile da pevaju himnu „izdajnicama u ratu“.

Posle utakmice u Australiji, igračice su izvedene kroz zadnje izlaze kako bi izbegle moguće represalije iranskih vlasti — prizor koji podseća na scene iz „Ofsajda“, u kojima junakinje pokušavaju da izbegnu pažnju vlasti.

Film otvara pitanje posledica strogih državnih ograničenja nad mladim ženama koje žele da izraze svoje stavove. Upravo na to se osvrnuo i Tramp, koji je na mreži Truth Social pozvao australijskog premijera Entonija Albanizija da igračicama odobri azil, uz poruku da će ih SAD primiti ako Australija to ne učini.

Od Islamske revolucije Iran živi u stalnoj napetosti između slobode izražavanja i državne kontrole nad umetnošću i sportom. Panahi je jedan od najpoznatijih autora koji se tim temama bavi, još od filma „Krug“ iz 2000. godine.

U „Ofsajdu“ je možda najjača poruka upravo patriotizam mladih žena koje vole svoju zemlju čak i dok ih ona kažnjava. Ta ista energija danas se vidi i među demonstrantima i borcima za slobodu u Iranu.

Iako se film završava slavljem posle pobede iranske reprezentacije, žene nikada ne ulaze na tribine da gledaju utakmicu. I njihova sudbina ostaje neizvesna — baš kao i sudbina stvarnih igračica koje su danas dobile privremeni predah, ali čija budućnost i dalje ostaje otvorena.

Izvor: The Hollywood Reporter