Opera i bez mnogo novca može da bude fantastična 1Foto: Miroslav Dragojević

Opera je, nažalost, sve više elitistička umetnost, ali nikada ne može biti prevaziđena, jer je po svim kriterijumima vrhunac umetničkog i dramskog izraza u svakom smislu.

Jedino pitanje je kako se sa njom, kao glomaznom tvorevinom, snaći u današnjem brzom virteulnom vremenu, bez bogatih institucija koje su voljne da je finansiraju. Opera mnogo košta, ali mladi umetnici ne bi trebalo da se boje da se „bace“ u to područje. Na njima je da postanu i producenti i da sami pronalaze najbolje načine kako da svoja dela plasiraju, jer čekajući da Narodno pozorište prepozna kvalitet je manje-više kao „Čekajući Godoa“. Na kraju, NP je tu da neguje tradicionalne vrednosti, a mi moramo da otvaramo nove prostore i smišljamo nove načine kako da proširimo i nađemo novu publiku – kaže u razgovoru za Danas Milica Ilić, pijanista, perski korepetitor, kompozitor i dirigent.

NJena kamerna triler opera u tri epizode „(a)Mantis Religiosa“, za koju je osim muzike, zajedno sa kolumbijskim baritonom Kristijanom Luhanom napisala i libreto, imala je beogradsku premijeru u beogradskom Mikser hausu u okviru Četvrtog BUNT-a – Beogradske umetničke nove teritorije. To je krimi priča o majci sa dve usvojene kćeri, policajcu i napuštenom sinu u kojoj nema preživelih. Režiju, scenografiju i kostime uradila je Lucija Brnić, muziku na klaviru izvodi Milica Ilić. Osim Kristijana Luhana u predstavi pevaju soprani Šarlota Panuklija (Grčka- Velika Britanija) i Sara Mekort (Irska), mecosopran Helena Brake (Belgija) i tenor Marko Živković (Srbija). Za video i zvuk u Mikseru bili su zaduženi Vojkan Čolaković i Tajl Velens. Kao deo opšte atmosfere u pauzi između činova služene su špagete – važan rekvizit u drugoj epizodi i prigodni kolači sa skakavcima.

– Ideja o opera u epizodama je nešto o čemu razmišljam odavno, zato što se bavim operom i radim kao korepetitor sa operskim pevačima još od kad sam izašla sa fakulteta. Stalno razmišljam o tome kuda ide ovaj umetnički svet i kako možemo da ga oživimo, jer je primetno da je publika i u operi i na koncertima sve starija i sve „istija“. Pri tom mi je upadala u oči i sličnost između opere i televizijskih serija, bilo da su kriminalističke ili TV novele. Sižei su im prilično slični i iz toga se rodila ideja, koju sam razradila zajedno sa mojim kolibretistom i baritonom koji peva u predstavi Kristijanom Luhanom. Mi smo dve godine proveli zajedno na usavršavanju u Belgiji na Internacionalnoj operskoj akademiji u Gentu. Tamo smo bili jedna ekipa, tako da smo imali na umu konkretne ljude za koje bismo pisali određene uloge, što je jako zanimljivo i izazovno. Ono što smo Kristijan i ja počeli, muzikom ja razradila, na najbolji način upotpunila je režiserka Lucija Brnić, koja je napravila zaista izuzetnu predstavu u kojoj smo pokušali da ponudimo sveukupnu sliku onog šta se zbiva kad se pravi jedna opera – objašnjava Milica Ilić.

Naslov opere, čiji su svi junaci žrtve zanemarenih, neuzvraćenih, neostvarenih, fatalnih, prijateljskih i drugih ljubavi, zapravo je latinski naziv za bogomoljku, insekt čija ženka posle ljubavnog čina jede svoje ljubavnike, što je tema video filma koji se emituje tokom predstave. Milica Ilić kaže da su ona i Luhan želeli da „naprave predstavu o serijskim ubicama, a da je bogomoljka simbol te ljubavi koja uništava“.

– Ali, bogomoljka sa jednom malim „a“ ispred latinskog naziva -„aMantis“ od amore ili amare je direktno pozivanje na ljubav, koja je centralna tema ovog komada, kao i svakog operskog dela – napominje sagovornica Danasa.

U njenoj muzici ima puno citata iz klasičnog „gvozdenog“ operskog repertoara, ali za razliku od klasičnih opera, od kojih su neke sa mnogo „krvavijim“ libretima, kraj u kome među likovima nema preživelih istavlja izvestan utisak teskobe. Milica Ilić ukazuje da je „taj kraj u kome svi umreše samo jedan od završetaka ove opere, a da je drugi kraj kad svi ustanu i kažu da je sve ovo bila samo predstava i da se sve to radi zbog love, zapravo ironični pristup svetu, naročito svetu umetnosti u kome mladi traže svoje mesto“.

– Moja ideja je, između ostalog, bila da ovim projektom pokušam da dokažem da, ako su svi učesnici izuzetno posvećeni poslu i ako svi stvarno rade za tu jednu stvar da opera može da se naprvi bez mnogo para i problema, a da bude fantastična. Ovo delo to zaista i dokazuje. Iza njega stoji relativno mali tim za jednu popriličnu kompleksnu produkciju – opera je uvek kompleksna ma koliko da je kamerna,. U ovoj predstavi svi manje, više sve rade, što ovaj projekat čini izuzetnim, pogotovo za nas koji ga izvodimo kao porodica – kaže Milica Ilić .

Premijera „(a)Mantis Religiose“ održana je prošle godine u Belgiji, a njeno prvo beogradsko izvođenje bilo zapravo njena prva repriza. Na Četvrti BUNT ova opera je, prema rečima Milice Ilić, stigla zahvaljujući njenom poznanstvu sa Ivanom Stefanović i LJubišom Javonovićem, koji su „imali otvorenost i želju da saslušaju i vide to što ona ima kaže“. U Mikseru su izvedene dve predstave, od kojih je jedna bula „eksperimentalna“ – u publici su bile i izbeglice sa Bliskog Istoka, smeštene u Miksalištu.

– Bilo ih je četrdesetak, većinom muškaraca. Bilo je samo nekoliko žena, koje su, nažalost, na polovini prve epizode napustile Mikser. To je bilo i očekivano, mada smo mi u najavi pre predstave objasnili šta će biti prikazano da ljudi ne bi bili uvređeni ili se ne bi osetili pogođeni onim što vide. Većina muškara je ostala do kraja i čak su mi šestorica mladih ljudi prišla posle predstave, bili su oduševljeni i srećni. Moram da priznam da je to izuzetno iskustvo, srećna sam ako su ti ljudi uspeli da makar na jedan dan pobegnu od svoje verovatno poprilično jezive realnosti – priča naša sagovornica.

Belgijsko izvođenje „(a)Mantis Religiose“ donelo joj je rad na novoj operi koja je premijerno izvedena ove godine u Indoneziji u režiji nemačke rediteljke Kai Šumaher. Reč je o operi „Više“ („Higher“) za koju je Milica Ilić napisala muziku po libretu profesora Političkih nauka Marine Simić, koja u slobodno vreme piše poeziju.

– Ovo delo je bazirano na mitu o Dedalu i Ikaru. Izvedeno je u studiju Herija Donoa u Indoneziji koji je svetski priznat vizuelni umetnik. Nažalost, nisam uspela da prisustvujem premijeri, ali sve govori da je prošla izuzetno, pa se nadam da će i ta predstava imati budućnosti i kod nas i u inostranstvu – napominje Milica Ilić.

Na pitanje kako se odlučila za posao operskog korepetitora, koji je za publiku gotovo nevidljiv, iako na njemu počivaju predstave i karijere operskih pevača, Milica Ilić odgovara da je to sticaj okolnosti – odmah po završetku studija radila je u Muzičkoj školi „Mokranjac“ na odseku za solo pevanje, a sada je na katedri za solo pevanje na FMU. Iskustvo operskog korepetitora dosad je sticala u operama u Briselu, Gentu i Antverpenu.

– Ja, nažalost, nisam imala prilike da ovde radim u pozorištu. Moj susret sa pozorištem bio je u Belgiji. Moram da priznam da je izuzetno iskustvo posmatrati „iznutra“ kako se produkcija postavlja u ambijentu gde ima dovoljno sredstava da se postavljaju velika dela bez šparanja na svemu i svačemu. Nažalost, danas u „stađone“ pozorištima, a nešto manje u ansamblskim pozorištima, korepetitor ima sve manje kontakta s pevačima. Kad se radi od produkcije do produkcije korepetitor uglavnom svira samo režijske probe i eventualno još koju probu s dirigentom. Mislim da je to velika manjkavost. Dobri korepetitori su zlata vredni i bilo bi bolje da imaju više posla i da se više pitaju – smatra Milica Ilić.

Koncert za sopran, klavir i mobilni telefon

Na Kolarcu 18. novembra Milica Ilić bi zajedno sa sopranom Aleksandrom Alivojvodić trebalo da održi koncert, čiji je naziv „širiran“ nizom cifara. „Posmatrajući ovaj umetnički svet i publiku u kojoj sve više ljudi čačka svoje fejsbuke dok sluša koncert klasične muzike, a na koncertima popularne muzike sve više ljudi snima, umesto da sluša, došla sam na ideju da nekako uključimo i taj telefon u to što radimo. Tako smo došle do koncerta za sopran, klavir i mobilni telefon. Mobilni telefoni aktivno učestvuju u izvođenju, ali ne bih mnogo otkrivala pre 18. novembra u 18 sati na Kolarcu“, najavljuje Milica Ilić.

Braća po duhu

– Ja najviše volim da sebe nazivam muzičarem, jer svako ko uđe u svet muzike poželeće da radi sve. Nemam neki uzor za kog mogu da kažem me je baš inspirisao, ali ima nekoliko umetnika sa kojima baš komuniciram – Mocart, Šuman i Dostojevski su mi nekako braća po duhu – kaže Milica Ilić. Rođena je u Beogradu, gde je na FMU završila studije klavira u klasi Dejana Stošića, a specijalističke studije kamerne muzike kod Jasne Tucović i doktorirala u klasi Zorice Ćetković. Opersku korepeticiju specijalizirala je na Internacionalnoj operskoj akademiji u Gentu. Usavršava se kod: DŽefa Smita, Natali Desej, Renea Jakobsa, Ditriha Henšela, Šarlot Marhiono, Gija Jostena, Oksane Litsushun, Aleksandra Karpova, Kordelije Hefer, Sergeja Markarova… Osim koncerata kamerne muzike nedavno se oprobala i kao dirigent u operama „Madalena“ Sergeja Prokofjea i „Bela Ruža“ Uda Cumermana, koja je prvi put u Srbiji izvedena u Dorćol placu 30. septembra ove godine. Pored klavira, bavi se aranžiranjem i kompozicijom, između ostalog, piše pesme i za „Dodo kvartet“ u kome se pojavljuje i kao pevačica.

Kraj BUNT-a 14. novembra

Četvrti festival klasične i savremene umetničke muzike BUNT završava se 14. novembra u Centru Sava koncertom poznatog mladog francuskog violončeliste Marka Kopea i najmlađeg beogradskog orkestra – Novog simfonijskog orkestra Makris, pod upravom dirigenta Predraga Goste. Na programu su dela Makrisa, Baha, Ramoa, Mocarta i Hajdna. Organizatori koncerta su BUNT, Centra Sava i Francuski institut u Srbiji.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Opera i bez mnogo novca može da bude fantastična”

  1. Postoje i kamerna izvođena opera. A postoji i mogućnost da se konkuriše kod donatora pre svega za dela koja su zapostavljena (ali neki grad, država, privatnik želi da je predstavi), jer za poznate opere i druga dela je teško dobiti sredstva. Na primer, da bi se razumeo prelaz od baroka ka klasicizmu Hajdna i Mocarta treba izvoditi nekoliko nepravedno zapostavljanih kompozitora koji su zapravo stvorili klasicističku muzičku matricu (počeli su da razgrađauju barok). Od Bahovih sinova na Hajda i Mocarta su najviše uticali: Carl Philipp Emanuel Bach (Concerto in G Minor, Fortepiano Concerto in D, Magnificat in F major,…Harpsichord Concerto in E flat major) i najmlađi tzv Londonski Bah – Johann Crhistian Bach (sifonije, naročito: Symphony in G minor Op.6 No.6, koncerti, rekvijem, opere: Amadis de Gaule, La clemenza di Scipione, Temistokle, Lucia Scilla). Zatim zvezda Praga Mysliveček Jozef (sinfonije, koncerti, opere: Bellerofonte, Motezuma, Antigona…), kao i zvezde Pariza: Gerty André Ernest Modeste (Zémire et Azor, Le Magnifique, D““Isabelle, Guillaume Tell,… ), Gossec François-Joseph (Lacrimosa from Requiem , Grande Messe des Morts – XI…), Saccini Antonio (L““isola d““amore, Dardanus, Renaud, Edipo a Colono).
    Znači, na primer, za Mysliveček-ovu "Antigonu", Gerty-jev "Viljem Tel" ili Saccini-nijev "Reno" možda je lakše naći donatora u svetu.
    Ps. Takođe može se poput René Jacobs oživeti neko "izgubljeno" delo poput Pergolesi "Septem verba a Christo in Cruce" (2012.)

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.