Otkud galebovi u Beogradu?

Budio sam se noću, preznojavao, osluškivao, ustajao.

Ujutru bih bio kao izduvan balon a preda mnom je tek počinjao dan, stajao je dug i zloban ispred i rugao mi se, čik me stigni, čik potrči za mnom, tako mi se kezio sa svojim satima koje je trebalo ispuniti aktivnostima.

Odbrojavao sam sate, onda dane, pa nedelje, mesece.

Pitao sam se dokle, dokle ću sa olakšanjem ispraćati poslednje minute dana.

Dokle, zar do groba, zar nema ničeg boljeg od toga za mene.

I zašto, jer smiraj dana donosi noć, a noći su teške, besane, mučne, pune neostvarivih planova, računanja, suočavanja.

Odbrojavanje, palo mi je na pamet, možda bi prestalo kad bih se razboleo, kada bih imao alibi da ležim i ne gledam u mejlove, ne odgovaram na pozive, ne kombinujem linije budžeta.

Čeznuo sam za takvim odmorom, u naručju Ane.

Zamišljao sam, zakucaću se u njen krevet, a ona će biti pored mene stalno, smejaćemo se, ljubićemo se, ona će me obnoviti.

Da li mi se na neki jezivi način ispunila želja, pitam se.

Možda je koma najbolja destinacija za odmor, telo je nepomično, ne troši energiju, čuva je.

Samo što pored mene nije Ana, ona je nestala, a sa njom je nestala naša budućnost.

Napala me je prošlost.

Marija kao simbol mog slepila.

Video sam sebe, nisam video nju, u Mariji sam samo video ženu koja želi da me ponizi, da me pokori, da me poništi, mene, moj rad, moje napore.

Smejala mi se u lice, o mojoj umetnosti govorila da ne vredi ništa.

Kastrirala me je kao umetnika, a ja sam nju kastrirao kao ženu, nisam je hteo i to sam obilato pokazivao.

Onda je ona prestala da želi mene a želela je sve druge.

Mogao bih da napišem priručnik Kako da upropastite svoj brak.

I svoje dete, razume se.

Taština, to je bila nevidljiva sila koja mi je oduzimala snagu, ona me je zarobila, njoj sam se pokoravao.

Godinama.

Dozvolio sam taštini da mi ukrade godine, sate, dane, mesece.

Noćas su se čule sirene, više puta.

Ili sam sanjao, ili bio u dubljoj komi koja donosi filmove iz podsvesti.

S vremena na vreme mi nedostaje društvo koje sam imao u Jezdićevom gnezdu.

Postojao je neki društveni život, ma koliko to zvučalo morbidno.

Oko mog kreveta su se svađali, nameštali izbore, podmićivali jedni druge, psovali, vatali se.

Pored mog kreveta su se nadmudrivali i isterivali svoje dijagnoze.

Pored mene su umirali, kašljali, gušili se.

Kakva dinamika!

Ovde sam zaštićen, ali kao u svetu mrtvih.

Neko je pokušao da uđe.

Šta ću sad, pitala je preplašena Smiljka, kao da se prenula iz sna.

Momenat, viknula je Marija.

Otključala je vrata.

Čuli su se koraci.

I šaputanje.

To je bio muškarac.

Tako, dobro, ne brini, da, da, znam, to je tiho rekao.

Prepoznao sam ga, on je taj, Pepe, ljubavnik i moj spasilac.

Rekao bih mu, dobar dan, spasioče, vidi da li možeš sad da me postaviš na noge kad si tako sjajan.

Dobar dan, gospođo, toplo se obratio majci.

Dobar dan, doktore, Smiljka je bila zbunjena.

Dakle, nosio je belu uniformu spasitelja.

Ja sam vašeg sina primio u onu prvu bolnicu, rekao je kao sa smeškom i dodao: Ovde mu je mnogo bolje, sam je i ima punu negu.

Hteo je da je umiri, da se ne plaši zbog svog nedozvoljenog prisustva u snajinoj ordinaciji.

Uzgred, ne znam gde je to našla mesto za mene i sve one aparate koji su mi neophodni.

Biće da se potrudila.

Marija, moja Marija, moja riđa žena.

Koliko sam te povređivao, Marija, koliko sam ti muka zadao.

Naš rat sujeta bio je ubitačan.

Ali ti si borac, a ja sam se zaglavio u rovu, Ana je bila moj jedini greh.

Majko, nešto imam sa doktorom da se dogovorim, idemo tamo do mog stola, a ti ostani ovde pored njega, nežno je rekla moja vidarica.

Dobro, Marija, uzdahnula je majka.

Stolice, upaljači, majčini uzdasi, šuškanje, šapat.

Ponovo sam čuo galebove.

Postoji mogućnost da su samo u mojoj glavi.

Otkud galebovi u Beogradu?

Autorka romana „Istina o Mariji“, koji je nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.