PGP RTS i Jugoton: Dva giganta diskografske industrije bivše Jugoslavije već punu deceniju otvaraju mostove za muziku i muzičare naših prostora

Uz muziku obnavljamo dušu. Muzika ne poznaje granice, ne deli slušaoce po boji kože ni naciji; može biti dobra ili loša, ona koja ti se sviđa i uz koju se opuštaš ili obnavljaš.

Dva giganta diskografske industrije bivše Jugoslavije, dva takmaca, PGP RTS i Jugoton, već punu deceniju na izdavačkom planu otvaraju mostove za muziku i muzičare naših prostora. Natalija Cajić, od 2014. direktorka Jugotona Srbija (Croatia Records, Hrvatska), i Vladimir Grajić, od 2017. direktor PGP RTS-a, oboje su u svoje programske ciljeve, nezavisno jedno od drugog, uvrstili ovu saradnju. Zajednička izdanja pokrenuli su sa Biserom Veletanlić, koja i jeste „Milo moje“, veliki hit jugoslovenske pop muzike. Poslednje zajedničko izdanje bio je Električni orgazam 1994. godine za Jugoton.

U prijatnom razgovoru u „Šumatovcu“ oba direktora kao u glas govore o lepoti ostvarenja ovakve ideje i veruju u dugogodišnju saradnju. Među objavljenim nosačima zvuka je Zdravko Čolić, a mogu biti i Riblja čorba, Bijelo dugme, Bajaga. To veliko tržište SFR Jugoslavije i popularnost muzike u dvadesetom veku bili su prostor u kome su se ove dve izdavačke kuće preticale u davanju ekskluzivnih ugovora najpopularnijima, pa su oni i menjali izdavače svojih LP izdanja.

To vreme podrazumevalo je tiraže od stotine hiljada ploča, kaseta, a potom i CD-ova.

Dvadeset prvi vek prebacio je prodaju muzike na internet platforme. Muzika se sluša preko portala, Jutjuba i Spotifaja. Grajić kaže da sada svako u svojoj sobi može da snimi album i da je danas sve tehnički dostupno. Istina, to ne znači da je takva muzika i kvalitetna. Diskografske kuće i dalje imaju komisije koje odlučuju ko će objaviti svoju muziku. Natalija kaže da oni još uvek drže do kvaliteta i da se kriterijumi ne menjaju. Tržište ne diktira šta će objaviti, nego kvalitet muzike.

Posebno uživa u promocijama ovih zajedničkih izdanja i energiji koju stara garda i dalje nosi u sebi, u entuzijazmu i oduševljenju što su u prilici da se posle ratova ponovo vide i muziciraju zajedno.

Veze muzičara na ovim turbulentnim prostorima nikada nisu ni pokidane; njih ujedinjuju muzika i svirka, koje su van svih dnevnopolitičkih turbulencija.
Planova ima mnogo: i festivalske muzike, i namenskih izdanja koja su šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih godina objavljivana odlukom komiteta. Opatijskog festivala više nema; tu je sada Porin, takmičarska smotra hrvatske glazbe. Beogradsko proleće nije više deo sistema RTS-a i PGP-a, ali nikad se ne zna. Grajić smatra da bi bilo dobro da Srbija ima neki svoj takmičarski festival, kao što je Porin, jer nema mnogo nagrada koje se dodeljuju autorima u Srbiji.

Kako god se muzika bude prodavala u budućnosti, važno je da sarađuju dva najveća jugoslovenska izdavača nosača zvuka, da rade zajedno i neguju tradiciju i kvalitet. Brojevi nisu važni, iako današnji tiraži LP-ja i CD-ova teško prelaze 2.000 komada (samo se knjige manje prodaju).

Striming platforme i video-muzički kanali jesu mesto gde se muzika i sluša i gleda, i tu je prostor za sve koji prođu na tržištu. Navijamo da saradnja Natalije i Graje potraje i da nam nametnu dobru, kvalitetnu muziku. Graja to najbolje zna: kao inženjer ETF-a iz muzičke porodice komponovao je „Molitvu“, koja nam je donela Evrosong u Beograd. U ženski ukus ne treba sumnjati, tako da ko prođe Natalijine kriterijume sigurno ima dobru pesmu.

Kako kažu antologijski stihovi, „Samo nam je ljubav potrebna“ da stvorimo bolji i mirniji svet, a može i: „Samo nam je muzika potrebna.“