Foto Facebook Pijanista„Da je želeo, sam bi se otkrio. Pravda za Benksija!“, napisao je umetnik i arhitekta Andrej Josifovski, alias Pijanista, ispod lika Robina Ganingama u svom najnovijem radu – lica za koje agencija Rojters tvrdi da pripada najpoznatijem street art umetniku na svetu.
Na svojim društvenim mrežama Pijanista je uz rad dodao i: „Autovaje. Svet. Mart 2026. godine.“
O decenijama čuvanoj tajni identiteta Benksija stručnjaci imaju različita mišljenja, ali jedno pitanje dominira – zašto baš sada?
Dok jedni sumnjaju u istragu Rojtersa, drugi smatraju da je tajming ključan. Reakcije javnosti bile su snažne i emotivne – od ljutnje do razočaranja. Mnogi su ovo „otkriće“ doživeli lično, kao da je razotkriven neko ko je godinama bio njihov glas pobune i otpora svetu koji se, kako se često ocenjuje, urušava u etičkom, društvenom, ekonomskom i ekološkom smislu.
„Ako je Rojtersov identitet tačan, postavlja se ključno pitanje: zašto baš sada?“, kaže Maja Ćirić, nezavisna kustoskinja i kritičarka umetnosti, dodajući da ono u ovom trenutku deluje kao čin „razoružanja“.
„Na pragu trećeg svetskog rata, otkrivanje Benksijevog identiteta deluje kao čudan prioritet, kao čin ‘razoružanja’. Stvar vidim pre kao ideološki čin, kao sociološki mehanizam neutralizacije subverzije, nego kao novinarski podvig. Deluje kao distrakcija od ozbiljnijih tema, kao zatvaranje jedne priče pre nego što istorija uzme maha“, smatra Maja.
Prema njenim rečima, ključno je to kako sam identitet deluje kao razoružanje.
„Svesti anonimni, univerzalni glas pobune na ‘sredovečnog, belog muškarca’ znači smestiti njegov aktivizam u usku identitetsku nišu. Čim se autor personalizuje i etiketira, njegova poruka prestaje da bude univerzalni poziv, postaje ‘samo’ lični stav, antiratna poruka ili kritika establišmenta jednog čoveka iz Bristola. Drugim rečima, misterija je mobilisala mnoge. Otkriveni identitet relativizuje kritiku“, zaključuje Maja Ćirić.
S druge strane, teoretičar umetnosti Stevan Vuković smatra da fokus na ime promašuje suštinu fenomena.
„Dok se tabloidi decenijama bave antropometrijskim analizama i pokušajima da ‘raskrinkaju’ Robina Ganingama ili Roberta Del Naju, stvarna moć Benksijeve anonimnosti ne leži u maski, već u pravnom i korporativnom inženjeringu“, kaže za Danas.
Prema njegovim rečima, Banksijeva nevidljivost nije slučajnost, već pažljivo konstruisan sistem „izbrisanog identiteta“ koji koristi mehanizme kapitalizma kako bi ostao van njegovog domašaja.
Tu strategiju Vuković opisuje kroz više nivoa zaštite, počevši od onoga što naziva „korporativnim štitom“.
„Jedan od najefikasnijih alata za očuvanje anonimnosti u digitalnom dobu je korišćenje nominovanih akcionara. Godinama je primarna kompanija preko koje je Benksi poslovao, Pictures on Walls Limited (POW), koristila imena poznatih saradnika (poput Džejmija Juleta iz benda Gorillaz) kao zvanične vlasnike u registrima. Ovaj ‘lažni trag’ zadovoljio je javnu radoznalost, dok su stvarni tokovi novca ostali skriveni iza kompleksnih ugovora o povereništvu“, objašnjava Vuković.
On dodaje da su 2016. godine, kada su u Britaniji pooštrene kontrole transparentnosti, sprovedena restrukturiranja koja su vlasništvo učinila praktično nevidljivim za rutinske pretrage.
Umesto pojedinca, nosilac prava postala je mreža discretionary trust-ova i ofšor kompanija, svojevrsnih „proxy“ entiteta – „Benksi ne kupuje avionsku kartu; kupuje je kompanija X za anonimnog konsultanta“.
Posebno intrigantan aspekt ove strategije, kako navodi, jeste pravno brisanje identiteta.
Subjekt u tom procesu postaje „duh“ – ne u smislu brisanja iz evidencije, već potpunog izmeštanja iz birokratskih tokova kroz svojevrsnu „građansku smrt“.
Onog trenutka kada mediji označe određeno ime kao „Benksija“, taj identitet za sistem postaje operativno mrtav. Osoba prestaje da poseduje račune, imovinu ili ugovore na svoje ime i, iako fizički postoji, pravno ne ostavlja digitalni trag.
U sistem je, dodaje, ugrađen i sigurnosni mehanizam – takozvani „dead man’s switch“.
Vuković napominje da advokatske kancelarije imaju stroga uputstva da, u slučaju sudskog dokazivanja identiteta, automatski prebace imovinu na unapred pripremljene entitete, čime svaka tužba protiv „fizičkog lica“ postaje bespredmetna.
Paralelno sa pravnom zaštitom, Benksi je uspostavio i kontrolu nad tržištem kroz sopstveno telo – Pest Control Office.
To je jedina instanca koja izdaje sertifikate o autentičnosti (COA), pa anonimnost funkcioniše kao oblik apsolutne tržišne moći.
Ukoliko neko pokuša da proda rad skinut sa zida bez odobrenja, sertifikat se ne izdaje, a delo praktično gubi vrednost.
Logistika cele operacije, kako kaže Vuković, podseća na „Trojanskog konja“.
„Akcije u zonama sukoba, poput onih u Ukrajini 2022. godine, ukazuju na to da Benksi koristi simbiozu sa velikim muzičkim turnejama, krećući se kroz najstrože kontrole kao deo tehničkog osoblja bendova.“
Kada se svi ovi elementi sagledaju, zaključak je da Benksi nije samo umetnik koji koristi zidove kao platno.
Moguće je da je upravo strategija skrivanja i brisanja identiteta njegovo najkompleksnije i najdugotrajnije umetničko delo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
