Pisac i kritičar Božo Koprivica o mediteranstvu i jugoslovenstvu književnog velikana: Predragu Matvejeviću se njegov rodni grad Mostar odužio varvarskim činom 1Foto: Stanislav Milojković

Verujem, nažalost, da bi se nekome ko je ostao levičar i Jugosloven kao Matvejević desila ista moralna pizdarija, rušenje rodne kuće, i da je ta kuća bila u Beogradu ili bilo gde drugde na ovom prostoru. Trag Matvejevića, ipak, nikako ne može da se uništi, on će u kulturnoj istoriji ostati upamćen po svom delovanju i književnom značaju. U tom smislu, bilo bi dobro da se s jeseni organizuje tribina, neki okrugli posvećen delu velikog jugoslovenskog pisca

Jako me je povredila vest o rušenju rodne kuće Predraga Matvejevića. Bili smo veliki prijatelji, za to poznantsvo najzaslužniji je bio Danilo Kiš, a naše druženje je bilo i po partizanskoj liniji, iako u to vreme nisam bio rođen. Matvejević je bio Jugosloven, njegovo jugoslovenstvo počelo je kada je sa trinaest godina pristupio partizanima. Rođen je u Mostaru, gradu koji je Mediteran, i to ne samo zbog pesnika koji je napisao „Veče na školju“ i „Pošljednje veče u Malom Lošinju“. A njegov otac došao je u Jugoslaviju iz Odese. Iz Babeljebih priča. Iz „Istorije mog golubarnika“. I nije slučajno što je bio iz Odese. Iz te Odese je bio i Leonid Barov, najveći kartograf dvadesetog veka. On je dugo izdavao kartografski časopis Imago Mundi, seleći se iz jedne zemlje u drugu sve do svoje smrti. Matvejević je, nažalost, u poznim godinama počeo da se bavi Mediteranom. On je svoje mesto na književnoj levici (Lozinka – Benjamin, Breht, Buharin, Berlinguer) zastupao u borbi s vetrenjačama, u higijenskom ratu u literaturi, i svoju polemičku snagu iscrpljivao je u odbrani progonjenih pisaca, od Kocbeka do Sidrana, na žestoko učešće u polemici oko Kišove „Grobnice za Borisa Davidoviča“, na razgovore sa Krležom – kaže za Danas Božo Koprivica, pisac i kritičar koji je i jedan od najboljih poznavalaca Matvejevićevog dela, kojim se bavio i u svojim knjigama „San ulice“ i „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“.

Koprivica je sklon, kako kaže, da u nekim Matvejevićevim duhovitim opaskama nasluti da je on sam sebi prigovarao što je traćio vreme na sva ta otvorena pisma i moralne vežbe, i što se ranije nije okrenuo Mediteranu.

– Ta geopoetička opsesija pokrenula je Matvejevića da napiše „Mediteranski brevijar“ koji je preveden na više od dvadeset tri jezika, i „Drugu Veneciju“ koja je samo u Italiji imala imala tiraž od oko petnaest hiljada prodatih knjiga. Bilo je u toj nakani hrabrosti i drskosti. S iskustvom univerzitetskog profesora koji je imao karijeru od Zagreba do Pariza, kasnije i do Rima, izabrati za svoju književnu tradiciju Mediteran velika je smelost. A Matvejević je bio takvo književno ime da mu je gradonačelnik Rima, kada je devedesetih godina zbog ratova otišao iz Hrvatske, nudio da u italijanskoj prestonici sam izabare stan u kojem želi da živi. Jer, niko nije istražio Mediteran na tako prijemčiv način kao Matvejević – to je pripovedačka nit koja je Šeherezadina, i pripovedačka nit koja svoj daleki izvor ima u Bibliji i Talmudu. Tori i Jevanđelju. U tom jeziku prepoznajem nešto od govora i oriđinala i redikula. Brzinu i smisao za poentu. Za epogram. Matvejević je. lutajući Meduteranom, nalazio oriđinale i divio se njihovoj posvećenosti. Uraru iz Katalonije koji hoće da sačini katalog Aleksandrijske biblioteke. Užaru sa Korzike koji je svoj život posvetio uzlovima, monahu iz Egipta od koga se učio čitanju mora i molitvi uz more – navodi Koprivica.

Sledeći iskustvo „Hiljadu i jedne noći“ i ritam brevijara, Matvejević je ispripovedao storije o mediteranskim zalivima i otocima, gradovima i galijama, o solanama i ludnicama, o mostovima i vedutama, o samostanima i svetionicima, o vrtovima i valima, o vetrovima i ruži vetrova, o tipovima klepsidre i groblju galebova, o školjima i školjkama, o prozodiji mediteranskog svetla i lutajućim skulpturama, o crkvama i potonulim lukama, o plivanju i morskim sahranama, o spužvarima i mrežama, o užarima i kartografima, o senci masline kao granice Mediterana…

– I sve je to bilo dokumentovano, i sve se to pretvorilo u jedan lirski ep o Mediteranu u kojem Matvejević nikoga nije zapostavio. Jer, Mediteran za Matvejevića nije samo zemljopis, granice mu nisu gospodarske, ni istorijske, ni državne, ni nacionalne. Matvejević u „Drugoj Veneciji“ piše o najlepšem sutonu koji je tih i svečan kao smrt u Veneciji. Kad sunce pada između otoka Sveti Lazar Armenski i otoka Sveti Servolo. Ja nisam bio u Veneciji, ali sam se čitajući njegovu knjigu osećao kao da sam odseo u hotelu „Danielli“, gde je odsedala Žorž Sand, gde je stalno bilo kao na karnevalu, gde je dolazio i Ezra Paund, pesnik koji je rekao „telo je moj vetar“. S prozora tog hotela vidi se Riva delja Skjavoni. Riva onih koji su na galijama umirali od melanholije i tvrdoglavosti – kaže Koprivica, ističući primer da je u Amalfiju još u desetom stoleću bilo levičara.

– Matvejević je sudbinu Mediterana vezao za primer Amalfija, gde je postojao zakon o pomorskom pravu, i gde se korist delila na pravedne časti i prema ljudima koji su pobijeni, čak i ako su oni bili gusari, ili ako se desio neki brodolom ili pljačka. U Amalfiju je sve deljeno na ravne delove, tako da je Matvejeviću levičartsvo bilo u krvi i u književnom istraživanju. On nije prestao da bude Jugosloven ni u najtežim trenucima, kada je HDZ preuzeo vlast u Hrvatskoj i kada je bio progonjen. I nikada nije prestao da voli Mostar i Zagreb, kao što je voleo i Beograd gde je imao brojne prijatelje. Poslednji put sam se sreo s Matvejevićem godina dana pre nego što je preminuo. Bio je u društvu jedne prelepe Japanke, i mnogo mi je drago što sam ga tada zadnji put video. Matvejević je uvek imao onaj neodljivi mediteranski šarm i mediteranski način govora – kad progovori, to je furija koja ne može da se zaustavi. Postoji još nešto veoma važno – niko od savremenika osim Matvejevića nije bio ravnopravni sagovornik sa Krležom. Pogotovu je teško bilo dopreti do poznog Krleže, koji je tada imao žestoku i razornu moć u polemici, a Matvejević je napravio jednu izuzetno značajnu knjigu, „Razgovori sa Krležom“ – kaže Koprivica.

I jednom takvom piscu, kako ističe, njegov rodni grad, Mostar, odužio se varvarskim činom.

 

– Verujem, nažalost, da bi se nekome ko je ostao Jugosloven kao Matvejević desila ista moralna pizdarija, rušenje rodne kuće, i da je ta kuća bila u Beogradu ili bilo gde drugde na ovom prostoru. Trag Matvejevića, ipak, nikako ne može da se uništi, on će u kulturnoj istoriji ostati upamćen po svom delovanju i književnom značaju. U tom smislu, bilo bi dobro da se s jeseni organizuje tribina, neki okrugli posvećen delu velikog jugoslovenskog pisca Predraga Matvejevića – smatra Božo Koprivica.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.