Podsećanje na Mihaila Milovanovića 1Mihailo Milovanović/Autoportet

Polaganjem cveća na spomen-bistu Mihaila Milovanovića (Gostinica, 1879 – Užice, 1941) ispred Gradskog kulturnog centra u Užicu i parastosom koji su služili sveštenici SPC, obeleženo je osamdeset godina od smrti tog prvog akademski obrazovanog slikara u užičkom kraju.

Podsećanje na život i stvaralaštvo slikara, njegov patriotizam, učešće u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, organizovalo je Udruženja potomaka ratnika „Major Kosta Todorović“ iz Užica.

Predsednica Udruženja Miljka Pilčević je pročitala deo predgovora koji je napisao akademik Ljubomir Sumović u knjizi „Akademski slikar Mihailo Milovanović, život i delo 1879-1941”, autora Đorđa Pilčević.

U predgovoru, Simović je naveo da je „Užice modernom srpskom slikarstvu dalo dva značajna imena – Mihaila Milovanovića i Branka Popovića“ (Užice, 1882 – Beograd, 1944), te da su partizani Milovanovića streljali u Užicu 1941. godine, a Branka Popovića tri godine kasnije, u oslobođenom Beogradu.

Podsećajući na to da je Milovanović bio predstavnik Minhenske škole i jedan od najistaknutijih ratnih slikara Vrhovne komande Srpske vojske, Pilčević je   navela da umetnikov opus čini više od 150 sačuvanih slika, od kojih se najveći deo čuva u legatu Narodnog muzeja u Užicu.

„Posle Drugog svetskog rata namerno je gurnut u zaborav. I danas, posle 80 godina, što je neoprostivo, ima retkih pojedinaca koji za Mihaila tvrde da je bio „saradnik okupatora” jer je, navodno, često išao u nemačku komandu u Užicu“, kazala je Pilčević.

Ona je istakla da Milovanović nije bio saradnik okupatora, već je uspeo da, intervencijama kod nemačkog komandanta pukovnika Štokhauzena, sa čijim ocem je studirao u Minhenu, spase mnoge Užičane od streljanja

Mihailo Milovanović je rođen u Gostinici, selu kod Užica. Školovao se u Minhenu i Pragu i bio zvanični slikar Vrhovne komande Srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Autor je čuvenih portreta kralja Petra Prvog Karađorđevića, regenta Aleksandra Karađorđevića, vojvoda Putnika, Mišića, Stepanovića i Bojovića.

Njegov opus je stilski raznorodan i oslanja se na realizam sa elementima impresionizma, secesije, ekspresionizma i simbolizma. Osim slikarstva, bavio se vajarstvom i pisanjem.

Pred kraj Užičke republike, a pod optužbom da je saradnik okupatora, streljan je 28.novembra 1941. godine u užičkom naselju Krčagovo.

Na zahtev užičkog publiciste i novinara Đorđa Pilčevića, Okružni sud u Užicu ga je rehabilitovao 2007. godine.

Prethodno je, 2001. godine, tadašnja Opština Užice podigla spomen-bistu streljanom umetniku. Njegova velika retrospektivna izložba je priređena u užičkoj Gradskoj galeriji, a 2003. godine je otvoren i njegov legat u Narodnom muzeju Užicu, koji je prošle godine rekonstruisan i obogaćen novim eksponatima.

Velika nepravda 

U rešenju Okružnog suda navodi se da slikar „nije bio ni narodni neprijatelj, ni petokolonaš, te da je streljan zato što nije hteo da pristupi komunistima i materijalno ih pomaže, dakle iz čisto ideoloških i političkih razloga“. Radilo se o velikom rodoljubu i patrioti, čijim pogubljenjem je učinjena velika nepravda“, navodi se sudskom obrazloženju.

 

 

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.