foto EPA-EFE/CLEMENS BILANEvo, došli smo do samog kraja festivala.
U mnogim selekcijama su već počele da se dele nagrade, a zvanična selekcija još uvek traje i završiće se uoči same dodele palmi.
Zamor je tu.
Novinari su posustali, pa se mogu videti i oni koji dremaju na projekcijama.
Ali, entuzijazam i dalje dominira.
I evo, uoči završne svečanosti, prikaza dela poslednja tri autora, koji se lako mogu naći među laureatima u subotu uveče.
Filmski antropolog
Joakim Trir je nesumnjivo jedan od najuzbudljivijih i najoriginalnijih filmskih stvaralaca koji svojim opusom oblikuje i širi pejzaž modernog filma.
On potiče iz porodice sineasta, tako da je za njega filmski studio bio prirodno okruženje još od detinjstva.
Svoju ljubav i strast prema skejtbordu, u čemu je bio šampion u mladosti, preneo je na film, praveći prve skejt video zapise.
Pre nego što je počeo da radi na igranim filmovima proveo je vreme na školovanju u Londonu, u prestižnoj Nacionalnoj film i TV školi, a njegova karijera je započela po povratku u Norvešku.
Za Trira se može reći da nije posebno okupiran zapletom priče.
On se pre oseća i deluje kao antropolog koga motiviše istraživanje ljudskog ponašanja i identiteta, kao i međuljudskih interakcija.
Tokom poslednjih 15 godina on je napravio pet filmova od kojih je svaki na svoj način veoma uznemirujuća, intrigantna i uzbudljiva personalna priča.
Svi njegovi filmovi, od kojih je za mnoge osvojio prestižne nagrade, bave se istraživanjem savremenog života u svoj svojoj kompleksnosti.
Njegova dela su svojevrsne psihološke studije i on je pun empatije za glavne junake svojih storija.
Trir je jedan od retkih sineasta koji radi na 35mm traci, kombinuje i upotrebljava mnoge stilove i uticaje – od socrealizma do new wave-a, i njegova dela uglavnom karakteriše nekonvencionalna upotreba naracije i montaže, specijalan zvučni prostor, komplikovani editing i režija koja pokušava da dočara i približi gledaocu proces razmišljanja glavnih junaka.
Joakim Trer je najpoznatiji po svojoj trilogiji iz Osla, iako je do nje došlo spontano, a ne namerno.
Prvi deo „Repriza“ iz 2006. usredsređen je na dva mlada čoveka, drugara i pisca – Filipa i Erika, koji žele da vide imaju li potencijala za veliki uspeh i karijere.
Drugi – „Oslo avgust31“, beleži odlučujući dan u životu jednog fragilnog i oštećenog 34-godišnjeg čoveka, koji veruje da je njegovo vreme prošlo i želi da ga okonča.
Dok se treći – „Najgora osoba na svetu“ iz 2022. bavi životom jedne mlade žene i njenim buntom protiv nametnutih društvenih normi i očekivanja – do kada treba ostvariti profesionalni uspeh, skrasiti se romantično i reprodukovati se.
Sva tri filma se bave sećanjima, identitetom i vremenom.
Biti poseban, uspeti i uzdignuti se na meritokratskoj lestvici je glavna preokupacija Trirovih junaka.
Sve suprotno tome vodi u anksioznost, depresiju, osećaj neuspeha i pogubljenosti.
I u usamljenost.
Minimalistički stil
Šesti film Joakima Trira s kojim je stigao u Kan – „Sentimentalne vrednosti“, intimno je, dirljivo i duhovito istraživanje porodice, sećanja i umetnosti kao snage izbavljenja i pomirenja.
To je drama o razbijenoj porodici, nakon smrti majke.
Dve odrasle ćerke – Nora (Reinsve) i Agnes (Lilleaas) tuguju za majkom, kada se u njihove živote iznenada vraća njihov odsutni otac (Skarsgard).
On je narušenog zdravlja, ali ima velike planove za ponovno ujedinjenje i pomirenje – sa sobom donosi scenario za novi igrani film, svoj prvi rediteljski poduhvat u poslednjih 15 godina, sa idejom da glavnu rolu poveri svojoj starijoj ćerki, priznatoj glumici Nori.
Pri tome, zamislio je i da se film snima u njihovoj porodičnoj kući.
Ispod površine tog naizgled jednostavnog susreta, u ključnim sećanjima, naziru se pukotine, prećutane rane, tenzije, nezadovoljstva, ali i pokušaji pomirenja.
Pred nama se zapravo polako otkriva emocionalni pejzaž ove porodice.
Svaka scena nosi težinu neizgovorenog, kao da prošlost neprestano bruji ispod replika, tiho, ali neizbežno.
Kao i u svojim prethodnim delima, Trir ne nudi odgovore.
On sluša.
I u tom slušanju se rađa poezija.
Glumačka ekipa je fascinantna, a pored ova tri glavna lika tu je i Elle Fanning, sa zapaženom ulogom glumice na početku karijere.
Može se reći da oni ne glume već naprosto žive svoje karaktere.
„Sentimentalne vrednosti“ su film o onome što nikada ne umemo da kažemo na vreme.
O ljubavi koju znamo da osećamo, ali ne i da izrazimo.
O životu koji nas oblikuje, čak i kada mislimo da ga držimo pod kontrolom.
Trir ne moralizuje, ne sažima, ne presuđuje.
I u tom svedočenju čini da i mi sami, makar na trenutak, postanemo pažljiviji svedoci sopstvenih osećanja.
U njenom opusu nema drastičnih obrta, niti blistavih dijaloga.
Njeni filmovi nisu nasilni i u njima nema seksualnih scena.
Ona nije provokativna poput Majkl Mura.
Ne šokira, niti podiže buru.
Pa ipak, uprkos svemu tome, Keli Rajhard (Kelly Reichardt) je jedno od najblistavijih imena nezavisnog američkog filma.
Favorizujući oskudnu, neukrašenu estetiku, kontemplativni tempo, suptilno kultivisanu neizvesnost i uvažavajući bresonovski realizam, nepretenciozna i tiha Amerikanka se nametnula kao majstor minimalističkog, pročišćenog filmskog izraza.
Njen moto je da su laži u dijalogu, a istina u vizuelnom prikazivanju.
Radeći daleko od umišljenog i pretencioznog mejnstrima, Keli je režirala desetak igranih filmova koji zajedno definišu jedno od emotivno i politički najrezonantnijih dela u savremenoj američkoj kinematografiji.
U proslavljenim filmovima kao što su „Stara radost“, „Vend i Lusi“ i „Određene žene“, ona je stvorila filmski jezik koji na jedinstven način prikazuje suptilnu složenost ljudskih odnosa i paradokse američkog načina života.
Nepredvidiva, prolazna prijateljstva ponavljaju se kroz njen opus, majstorski sažeta u trenutke između onih kada se strasti tiho rasplamsavaju i onih kada posustaju, gde škrto izgovoreni zaveti gube svoj žar, ali ne i svoja tajna značenja.
Ta napetost između kontemplativne tišine i dramatične akcije koja definiše njenu kinematografiju, čini je vrlo bliskom Bresonu i Ozu.
Njen svet obeležavaju izgubljeni likovi – marginalci, zaboravljeni i potcenjeni, često nasukani u neprijatnim pejzažima i odnosima.
Njene usamljene junake ćete retko videti u jeftinim motelima ili na kasnim intimnim večerama jer oni nastanjuju sumornija mesta praznine i žaljenja – poput parkinga, obala reka, železničkih pruga, progonjeni prekršenim obećanjima i napuštenim snovima o slobodi.
Vizuelni spektakl
Najnovije delo Keli Rajhard „The Mastermind“ predstavlja njen prvi izlet u žanr umetničkog krimića, smešten u 1970. u mirnom delu Masačusetsa.
Glavni lik Džejms – Džej-Bi Muni (tumači ga Džoš O’Konor), nezaposleni stolar, odlučuje da se upusti u svoj prvi veliki umetnički pljačkaški poduhvat.
Zajedno sa dvojicom pajtosa, on usred bela dana krade četiri platna iz muzeja.
Međutim, zadržavanje ukradenih umetnina pokazuje se kao veći izazov od same krađe, što ga primorava na beg i suočavanje sa posledicama svojih postupaka.
Radnja se odvija u kontekstu Vijetnamskog rata i rastućeg pokreta za osobođenje žena, što dodaje složenost priči.
Rajhard istražuje kako društvene i političke promene tog vremena utiču na pojedince na margini, što je inače česta tema u njenim filmovima.
Iako se bavi temom pljačke umetničkih dela „The Mastermind“ zadržava prepoznatljiv minimalistički stil ove izuzetne autorke sa dugim kadrovima, suptilnim dijalozima i fokusom na likove koji se bore sa sopstvenim identitetom i mestom u društvu.
Bi Gan, briljantni kineski filmski stvaralac, na Festivalu u Kanu predstavio svoj najnoviji film „Vaskrsenje“, hipnotičnu, vizuelno zapanjujuću odiseju kroz vreme, snove i kinesku istoriju.
U distopijskom svetu gde sanjanje izaziva samouništenje pojavljuje se izuzetak: Fantasmer (Jackson Yee), figura koja prkosi pravilima i neprekidno se reinkarnira kroz različite epohe 20. veka.
Njegovo putovanje vodi nas kroz ključne trenutke kineske istorije, uključujući i prelazak u novi milenijum, simbolizujući tranziciju ka kapitalizmu uz zadržavanje političke konformnosti.
Film je mozaik čudesnih sekvenci: od ekspresionističkog sveta nemog filma, preko ratnih sukoba u prodavnici ogledala, do susreta sa duhom gorčine u zabačenom hramu.
Vizuelni spektakl kulminira u klubu nazvanom „Sunrise“, ostavljajući publiku u stanju zadivljenosti.
„Vaskrsenje“ je umetnički hrabar film koji ne nudi jasne odgovore, već poziva na introspektivno putovanje kroz slojeve stvarnosti i iluzije.
Bi Gan potvrđuje svoju reputaciju majstora filmske poezije, pružajući publici iskustvo koje je istovremeno zagonetno i duboko emotivno.
O festivalu, atmosferi i palmama, nekoliko reči stiže u ponedeljak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
