Kiril Medvedev: Poeziju pišem da bih probio zid otuđenja

Međutim, Rusi ne znaju puno o običnim, pravim Srbima, a mislim da ni Srbi ne znaju puno o pravim Rusima. Voleo bih kada bismo zaista postali braća i sestre, ali ne u tom mitu, već u stvarnosti. Poezija je najbolji način da se to ostvari. Na primer moja poezija, jer sam Rus, ali verovatno ne ona savršena slika Rusa koju imaju mnogi Srbi. Zato je moja knjiga odličan način da se upoznate sa današnjim, pravim Rusima – to za Danas poručuje Kiril Medvedev, savremeni ruski pesnik, aktivista i muzičar.

Njegova zbirka „Sve je loše“ nedavno je dobila srpsko izdanje zahvaljujući izdavačkim kućama Knjigabajt i Ammonite, a tim povodom Medvedev je gostovao u Srbiji.

Međutim, uprkos svetskoj popularnosti pesnika i činjenici da je sama turneja bila apolitična, i u svrhu promovisanja poezije, ona je nekom zasmetala, pa je od šest zakazanih nastupa Medvedev održao samo tri, ostali nastupi su otkazani, kako se nagađa, zbog straha od reakcije domaćih i ruskih političara.

– Svidelo mi se čitanje u Velikom Gradištu, nikada nisam nastupao u takom malom gradu, nije bilo puno publike, ali ih je bilo dosta uzevši u obzir veličinu grada. Bilo je mladih ljudi, starijih ljudi, čak i jedan lik koji me je pitao da li sam za Putina ili ne. To me je nasmejalo i impresioniralo – podelio je pesnik svoje utiske sa jednog od održanih nastupa.

Vaša poezija je biografska. Šta vas nagoni da stvarate?

– Prosto poželim da kažem nešto lično, ali ne znam šta tačno. Ne poznajem publiku, u trenutku kada pišem ne predstavljam sebi sliku nikakvog auditorijuma već pišem uopšteno, za samog sebe, ne očekujući da će to iko pročitati. Prosto poželim da zapišem reči. To je momenat poezije za mene.

Vaša poezija često „diže prašinu“, kakve sve budu reakcije publike?

– Kada je izašla prva od osam knjiga – „Sve je loše“, bilo je raznih reakcija, kako pozitivnih tako i negativnih. Negativne reakcije su govorile da to ili nije nikakva poezija ili nije ruska poezija, jer je kod nas postojao veoma konzervativan lobi koji je smatrao da slobodni stih nije poezija. Drugi su govorili da je moja poezija nosilac savremenog duha, da govori savremenim jezikom i o savremenim problemima. Najčešće reakcije su bile da je to nešto lično i da govorim o sebi.

Koji momenti iz vašeg života postaju poezija i šta ih izdvaja po značaju?

– To je jako složeno objasniti. Najlakše mi je da emocije izrazim kroz priču o drugim ljudima, prijateljima, poznanicima… Mnogo lakše nego da govorim direktno, iz prvog lica. U ovoj knjizi ima previše mene, u njoj govorim ja pa ja i to je počelo da me zbunjuje i smućuje jednog trenutka. Međutim, u hodu sam shvatio da govoreći o sebi mogu da govorim i o drugim ljudima. I obrnuto.

Kad smo kod drugih, kako doživljavate moderno društvo, koliko okruženje i drugi utiču na vaše stvaranje?

– Savremeni svet u načelu vidim kao svet koji se atomizuje i otuđuje. Počeo sam da se bavim poezijom da bih probio zid otuđenja između sebe i drugih ljudi. Kada sam shvatio da sam u nekoj meri uspeo da probijem taj zid, osetio sam potrebu da napravim korak dalje. Taj korak je za mene politički aktivizam. Baveći se političkim aktivizmom i zanimajući se za politiku, želim da se ne otuđim od poezije. Politika je stvar mase, a poezija je namenjena individuama, i jedno i drugo je potrebno čoveku.

Koliko je politički aktivizam učinkovit, s obzirom da većina ljudi uglavnom bira da okrene glavu od problema u društvu?

– Aktivisti često polaze od ideologije, a u naše vreme to loše funkcioniše. Mene mnogo više zanima da pokrenem ljude da se bore za konkretne stvari u svom svakodnevnom životu, na primer za očuvanje trga u gradu koji volite ili recimo protiv pravljenja divljih deponija gde god nekom padne na pamet. U Rusiji smeće iz Moskve odvoze daleko na sever Rusije, a to nije nikavo rešenje. U tim slučajevnima nema potrebe za bilo kakvom ideologijom, to je prosto nužnost preživljavanja. Ako se ljudima pridružiš u toj borbi za konkretne stvari, onda oni počnu da slušaju i tvoje ideje.

Za šta se prema vašem mišljenju treba zalagati, a protiv čega boriti danas?

– Mislim da je naša osnovna dužnost da se borimo protiv tiranija i protiv toga što praktično u svakoj zemlji na svetu postoji jedna jako mala grupa ljudi koja upravlja ogromnom većinom resursa i bogatstva u društvu. Zato je potrebno da čovek prvo stekne silu vladanja samim sobom, da bi mogao da menja svet.

Kako to može da se postigne, posebno danas kada su ljudi većinom apatični?

– Mislim da postoje razni pristupi, stalno pokušavam da nađem neke nove metode dolaska do toga, ali sam svestan da to samoupravljanje sobom nikada neću u potpunosti postići. No, bitno je truditi se. Izuzetno su važne građanske inicijative, ekološke, inicijative za zaštitu gradskog jezgra i sindikalna borba. Smatram da je politička borba važna. U današnje vreme velikom broju ljudi se politika zgadila, na nju gledaju cinično i sa zgražavanjem, ali ja mislim da je neophodno boriti se i političkim sredstvima. Ovih dana tokom boravka u Srbiji razgovarao sam upravo o tome kako je nama u Rusiji i vama u Srbiji neophodna nova politika zasnovana na demokratskom socijalizmu ili socijal-demokratiji, koja bi mogla da ponudi sasvim nov vid rešenja problema u društvu. To bi bila politika koja bi uvažavala građanske inicijative i oslanjala se na njih.

Zapravo nedovoljno je da se samo promene ljudi na vlasti, ceo sistem treba da se rekonstruiše jer suštinski deluje kao da svet ne funkcioniše, a s druge strane postoje i oni koji su savršeno ušuškani i zadovoljni trenutnim uređenjem, kako vidite tu dvojakost?

– Slažem se, mislim da su upravo zato neophodne građanske inicijative koje treba da budu što masovnije jer je jedino tako moguće izmeniti politiku. Istovremeno smatram da je ljudima potrebno što više slobodnog vremena da bi mogli da se bave samoupravljanjem, tačnije, vladanjem sobom. Neophodna je borba za veće plate, za duže odmore, da bi ljudi mogli da rade na sebi, da se razvijaju i stiču veća prava. Plate možda i rastu, ali je odmora sve manje. Problem je u platformnoj ekonomiji i u tome što su prava radnika u takvim okolnostima vrlo nezaštićena, upravo je zato važno da se ljudi sindikalno organizuju. Nužno je da postoji garantovana zarada, visina plate za sve radnike, a ne situacija u kojoj moraš strahovito mnogo da radiš svakog dana, pa da posle posla nemaš snage ni za šta.

Koliko je dokolica, to slobodno vreme, odmor, značajan za razvoj čoveka?

– Ja mogu stvaralačku aktivnost da izjednačim sa radom, u smislu umetničkog stvaralaštva, to je za mene aktivnost mozga, takva koja iziskuje potpuno istu energiju, možda i veću nego fizički rad. Veliki broj pesama napisao sam vozeći se po Moskvi, dok sam radio kao kurir. Zbog toga ne mogu sasvim da kažem da je jednom pesniku neophodno slobodno vreme jer sam uspeo da stvaram i za vreme koje, uslovno rečeno, nije bilo slobodno za mene. Slobodno vreme nikako nije nevažno, jer u konkretnim situacijama u kojima se sada borimo protiv uništavanja istorijskih oblasti u Moskvi, na tim protestima najviše viđam starije ljude, penzionere, i studente koji imaju nešto više slobodnog vremena nego zaposleni.

Vi ste zbog aktivizma imali i problema, bili ste hapšeni… Šta vam se sve dešavalo tokom tih „borbi“ i za šta se borite?

– U Moskvi se borimo protiv uništenja jednog trga trenutno, koji nam je jako važan, protiv uništenja starih istorijskih zgrada i arheološkog nasleđa koje se nalazi na tom mestu i protiv gradnje nekakvog tržnog centra i neke novotarije. Borimo se protiv zidanja apartmanskog luksuznog hotela na mestu gde se nalazi mnogo toga dragocenog za našu kulturu i gde sam živeo dosta dugo. Odveden sam u pritvor zato što sam zajedno sa saborcima svojim telom spečavao da kamioni prođu do gradilišta. Proveo sam deset dana u pritvoru, i izašao tačno par dana pred dolazak u Srbiju. Za mene je to bilo jako interesantno iskustvo, jer sam tamo sreo mnogo zanimljivih ljudi.

Sa svojom grupom Arkadiy Kots Band nastupate po protestima, zvuk vam je takođe angažovan. Recite nešto više o bendu.

– Osnovali smo grupu koju smo nazvali po pesniku i prevodiocu „Internacionale“ na ruski, sa idejom da pokrenemo novi talas protestne umetnosti u Rusiji. Time smo pokušali da pokrenemo razne struje protestnih aktivista, kao one koji se bore za zaštitu grada, ekologe, feministkinje… da progovore kroz umetnost. U početku smo prevodili protestnu i aktivističku poeziju sa drugih jezika, najvećim delom američku, pošto je u američkom sindikalizmu jako živa ta scena protestnih pevača koji govore o problemima radnih ljudi i o društvenim problemima. Nakon toga smo počeli da pišemo svoje pesme i jako smo ponosni što su one postale himne protestnih ustanaka. Često nas pozivaju da nastupamo na protestima raznih tipova, kako aktivističkih tako i za oslobođenje naših zatvorenih saboraca. Trenutno aktuelni projekat koji stvaramo nazvali smo Trans-evropski partizanski džem (džem – muzička sesija prim. U. M.). U pitanju su partizanske pesme iz raznih delova Evrope koje smo počeli da zapisujemo prošle godine, u saradnji sa prijateljima iz drugih zemalja u toku „lokdauna“. Sada planiramo da obradimo jugoslovensku pesmu „Konjuh planinom“.

Za kraj, interesantno je da ste se odrekli vaših autorskih prava, zašto?

– U trenutku kada sam shvatio da sam za svoj ukus previše pomodan pesnik i da ujedno postajem deo buržoaskog sistema, osetio sam i potrebu da napravim snažan gest koji bi meni otežao borbu, ali i doneo bolje rezultate. Time sam potencijalne izdavače koji su bili zainteresovani da objavljuju moju poeziju doveo u krajnje nezgodnu situaciju – ako objave ono što sam pisao, naći će se u ilegalnoj poziciji. Praktično sam ih naterao da se bave piraterijom.

Izdavač i prevodilac o pesniku

Izdavač i prevodilac zbirke „Sve je loše“ na srpski jezik Vladimir Krakov, kao i muzičar iz grupe Presing koji je doveo Medvedeva u našu zemlju, kaže da je došao u dodir sa njegovom poezijom preko blogova i ljubitelja poezije iz regiona.

– Prevod nekolicine pesama Kirila Medvedeva pojavljivao se sporadično na domaćim književnim blogovima. Nije mi se dopao taj prevod i pomislio sam da zaslužuje bolje. Uspostavio sam komunikaciju sa Kirilom koji se obradovao ideji da objavimo knjigu u Srbiji. Kod nas se proza jako brzo i opsežno prevodi, za dobrog proznog pisca izdavači se otimaju. Sa poezijom nije tako. Prevod neke savremene poetske knjige već mnogo godina nije objavljen, što je ogromna praznina. Ovo je redak slučaj da je objavljen prevod veoma aktuelnog pesnika koji je jako cenjen i prevođen u svetu. U Rusiji ga smatraju za vrhunskog pesnika i dobitnik je važnih nagrada. NJegov dolazak je trebalo da bude značajan kulturni događaj krunisan finom turnejom, ali je ta turneja prepolovljena iz neknjiževnih razloga. Smatram da se Srbija obrukala pred ovim čovekom. Nekada su nam u goste dolazile disidentske gromade poput Brodskog i Solženjicina, pa su ih ljudi ovde dočekivali s poštovanjem i bez straha od posledica, a sada smo zaboli glavu u pesak – kazao je Krakov i dodao da mu je još tokom prvog čitanja Kirilove poezije u oko upala „fenomenalna karakterologija likova koju je pesnik dao“.

– Neuobičajeno je za jednu lirsku, poetsku knjigu da čovek tako brilijantno razvije likove koji su po meni življi i snažniji od likova većine savremenih ruskih proznih pisaca. Neverovatno je da u par desetina stihova uspe da izgradi lik koji vam postane prijatelj za celi život. Osim toga, direktnost, neposrednost i ulična snaga karakteriše njegovu poeziju, iako je Kiril obrazovan pesnik, on ipak uspostavlja vezu sa bit poezijom, i takođe je provodilac Bukovskog na ruski jezik, što se primeti u maniru – izdvojio je Krakov.

Devojka – novinarka, upoznala se prošle godine na pres-konferenciji s čovekom, koji je tada odgovarao za javnu informaciju o spasenju stradale podmornice „Kursk“ (izgleda da mu je vrhovni komandant rekao: „govori šta hoćeš, osim istine“ – kada im je već bilo izvesno da je podmornica potpuno potopljena, da nikakvih šansi nema da je sve osoblje poginulo, ali oni nisu hteli da znaju za to, ili u krajnjoj meri, nisu hteli da saopštavaju o tome) i eto, tom muškarcu pripalo je da govori novinarima u intervjuima da ništa još nije izgubljeno, da još ima šanse (i to dosta velike šanse) da se spase osoblje podmornice; govore da su njega prilično unapredili na poslu nakon te priče – za to što je uradio sve kako su mu govorili; interesantno je to što posle tog slučaja od njega je izgleda otišla žena (jer nije mogla da živi s čovekom koji se pokazao sposoban za tako čudovišnu, sramotnu laž preko televizije) i eto, ispada da je on cele te godine mislio o toj novinarki (koju je video svega jednom – tada, na pres konferenciji), i eto sada našao ju je preko novina u kojim je radila, telefonirao joj je i predložio joj je da se uda za njega; a ona već ima momka i ona ne zna šta da radi: i eto, ona je pozvala na sastanak jednog mog rođaka kod koga radi kao daktilografkinja – da se posavetuje s njim šta da radi.