"Prele je mislio da velikim gradom ne mogu da upravljaju ljudi malog kalibra" 1Dusan Prelevic Prele foto wikipedia MareBG

Milica Prelević, ćerka Dušana Prelevića Preleta, na petnaestogodišnjicu smrti svoga oca i pitanje Danasa šta bi Prele danas rekao za Beograd odgovara da joj je nekada drago što nije tu i ne može da vidi u šta se pretvorio.

– Nekada mi je drago što nije tu i ne može da vidi kakav je Beograd postao, kakvim su ga napravili, što ne svedoči kako sve gore i gore živimo, kako (ne) dišemo, kako se gušimo u ćutanju i kolektivnoj amneziji dok šoder i šljam vlada njegovim gradom. Mislim da bi bio zabezeknut i duboko pogođen. Ali, Beograd sve prašta i Beograd je večan, baš kao i on – kaže Milica Prelević.

Petar Peca Popović gorko se nasmejao na isto pitanje dodajući da je važno da je Prele mislio da velikim gradom ne mogu da upravljaju ljudi malog kalibra.

– Ne znam šta bi rekao danas, ali kada su u Beogradu vladali oni koji su bili nedostojni tog položaja, on je to glasno i jasno govorio. To sve stoji u njegovim tekstovima, ne bih voleo da ga citiram pogrešno, nije zaslužio da ga citiram pogrešno, ali imate u njegovim knjigama tačno, od reči do reči, sve šta je mislio. Ono što je važno je da je mislio da velikim gradom ne mogu da upravljaju i da ga vode ljudi malog kalibra. LJudi koji ne razumeju njegov duh, ljudi koji nisu svesni obaveza koje nosi jedna metropola. Ne zaboravite, Prele je živeo tačno na ćošku Vlajkovićeve i današnje Svetogorske, odnosno Lole Ribara, preko puta pozorišta, ispod Skupštine, nedaleko od stanice policije u Majke Jevrosime, pored Radio Beograda, nedaleko od Televizije, znači, njemu je ceo Beograd bio dvorište. I kao takav tačno je imao osećaj za one koji jesu iz Beograda, za one koji su došli u Beograd sa najboljim namerama ali i za one koji su došli da narušavaju i umanjuju vrednosti tog grada koje podrazumeva. On je imao taj osećaj – zaključuje Petar Peca Popović.

Autor višestruko nagrađivanog dokumentarnog filma o Preletu „U redu, pobedio sam“ Vladimir Petrović je imao oko 23 godine kada se upoznao s ovim „poslednjim beogradskim boemom“.

Kako je uopšte došao do njega, zašto je tako mlad odlučio da se bavi baš njim i njegovim delom, kako je izgledao njihov prvi susret…

– Ja sam prvo kao student treće godine na FDU snimio kratki igrani film po njegovoj priči „Miris formalina“. I, jako se dobro sećam, uprkos savetima profesora: „Gde ćeš s njim, gađaće te pikslom“, znajući za njegovu prgavu narav i temperament, ja sam adaptirao priču, poslao mu, pojavio se na vratima s flašom rakije: „Dobar dan“ – „Dobar dan“. I, taj prvi susret je prošao u amosferi Serđo Leone scene pred dvoboj. Gleda on mene, gledam ja njega očekujući šta će da se desi. Nije nešto puno progovarao. Susret se brzo završio da bi me on već sutradan zvao i rekao mi (imitira Preletov promukli glas): „Vidi, mali, pročitao sam ja ono. Bezobrazan si ti, ali čim si doneo flašu rakije, nisu to čista posla. ‘Ajd’ dođi da mi pričamo.“ Tako je otprilike počelo naše druženje – priseća se Vladimir Petrović.

Prema njegovim rečima, Prele je u tom periodu već bio u povlačenju.

Već mu je bila amputirana noga, nije se puno ni kretao.

– Kao student režije tada sam razmišljao da ću najviše naučiti na ulici, iz života, iz priča drugih ljudi. Pomno sam ga slušao i snimio kratki film, a onda je taj dokumentarac bio prirodan sled – objašnjava Vladimir.

On kaže da je počeo da otkriva sve slojeve Preletove ličnosti i da ga je u tom periodu doživeo kao jednog od najsentimentalnijih ljudi, što se Preletu, kako dodaje, verovatno ne bi svidelo da čuje.

– Dušan i Prele su dva potpuno odvojena čoveka. Dušan je bio duša od čoveka, spreman svakom da pomogne i učini, a Prele je bio drugačiji i to smo, nadam se, i u dokumentarcu uspeli da dočaramo, taj njegov „Doktor Džekil & Mister Hajd“ dualizam.

Nakon što su snimljeni svi intervjui, bila je već 2007. godina kad je Prele već duboko zašao u bolest.

Vladimiru je trebalo dve-tri godine da izmontira materijal, koji je bio ogroman i za koji je, kad ga je video, postao svestan da je testamentaran.

Imao je razne dileme, pribojavao se da ne sklizne u patetiku, što bi, kako kaže, bilo pogubno i za film i za lik i delo Preleta.

– Svako ko upozna takvog jednog renesansnog lika poželi da o njemu ima film. Ako ne kao takvog, njega, autentičnog, onda makar da izgradi potencijalno nekog lika u igranom filmu. Jer čovek je bio sve. Sve je mogao ali kao da nije želeo da to što ima pokaže sebi i drugima, da u tome nastavi dalje. Ne znam da li se taj momenat vidi u filmu, ali taj čovek je napisao knjigu, scenario, igrao u jednoj predstavi, praktično imao jedan solistički koncert. Naslikao je jednu sliku – ulje na platnu – Hendriksa, koja je fenomenalna. Sve je uradio jednom. Pokazao sebi da može, a onda išao dalje – konstatuje Vladimir saglasan s opaskom da i to dokazuje da je Prele bio pravi umetnik.

O tome šta bi rekao o Beogradu danas kaže:

– Bez Preleta taj Beograd više nije kao što je bio, a bojim se da on sam ne bi imao ništa lepo da kaže za njega. Ne želim ni da mračim. Verovatno bi našao nešto čime bi mogao da zadrži onu njegovu oazu Beograđana i Beograda koji Beograd čine takvim kakav je bio – zaključuje Vladimir Petrović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.