Priča o „srpskom Psihu“, saradniku predsednika Srbije

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Nisam čitao ovu knjigu Vidojkovića, nisam nikada čitao ništa od Vidojkovića, time se naravno ne hvalim, razlog zbog kog ga ne čitam je sasvim jednostavan: više voolim da ga slušam, kao i Teofila Pančića…zbog čega sve ovo pišem, (ako ga već nisam ljubitelj njegovih knjiga, naime, samo sam je jednom prelistavo i to bi bilo sve, zanimaju me oni pisci od kojih mogu nešto da naučim, vala sam razvukao ovo kao lastiš, e, pa, da skratim Žvalavog sam nedavno u jednom komentaru nazvao Žvalonjom i nije mi objavljen komentar, pozivam se na slobodu štampe i to je to, dakle, mislimo na isu osobu, a na koga bi drugog i mogli da mislimo kada kažemo da je žvalav i da žvalavi več 30 i kusur godina i, eto, to smo što smo, birali smo ga, ilis e on sam izabrao

   1. Ovu knjigu nisi mogao ni citati jer tek sutra izlazi u prodaju a da si bar tekst procitao znao bi, bitno da si komentar stavio.

2. Moja deca imaju između 30 i 40 godina. Pričao sam sa njima i njihovim drugarima o knjigama gospodina Vidojkovića. Niko, ama niko, u njima nije našao ovo što je autor ove kolumne našao. Ali, svako ima pravo na svoj izbor.

3. Odlična knjiga

4. Vidojković mu dodje kao.dvorska luda. Čovek je poremećen kao i AV. Svaki na.svoj način. Nažalost u Srbiji se samo takvi vide, naravno uz tkz. rijaliti zvezde.