Foto: Katarina Živković– Vid nam je primarno čulo jer se najviše oslanjamo na njega i ukloniti ga jeste veliki izlazak iz zone komfora. Tim činom se oslobađamo društvenih normi i osećaja izloženosti – nestaje mogućnost za stvaranje predrasuda i stavljamo se u drugačiju perspektivu.
Kad staviš povez na oči i đuskaš počinješ da primećuješ neke stvari, koje ranije nisi, iako si toliko puta u životu đuskao – to kažu za Danas umetnice Isidora Žarković i Katarina Živković, koje su sa Milicom Grbić u subotu napravile multimedijalnu izložbu THETAVERSE, objašnjavajući ideju samo jednog njenog aspekta nazvanog „BLIND DISCO“.
Devojke su u velikom prostoru Muzeja Svečoveka napravile ekspediciju koja je obuhvatala izložbu, interaktivni performans i žurku, a kako bi privukle što veći broj učesnika, one su sa Instagram profila Muzeja Buduće prošlosti (deo Muzeja Svečoveka) slale video poruke ljudima u inbox.
U video pozivnici čovečuljak sa maskom i robotizovanim glasom poziva u nepoznato, a u najavi događaja izmedju ostalog stoji i to: „da je u subotu 7. maja najavljen veliki prasak, i da su zato odlučili da umesto izložbe otvore novu dimenziju“.
„THETAVERSE nas čeka da se zajedno lansiramo u nepoznatno“ – stajalo je u najavi.
– Igrale smo se digitalnim i futurističkim elementima jer zonu komfora shvatamo kao nešto što je potrebno konstantno širiti, poput kosmosa – otud ideja da se svaka soba u Muzeju posmatra kao jedna nova dimenzija i bude ispunjena različitim aktivnostima – ukazuju devojke.
Prilikom ulaska u Muzej, posetioci su na recepciji dobijali poveze za oči i uputstva, a ulaskom u prostor Muzeja Buduće prošlosti, gde je postavljena Katarinina izložba „Digitalizacija štete“, ljudi imali prilike da popuju piće i da se opuste. U sledećoj prostoriji čekao je podijum za igru i Blind disco, a krajnja odrednica je bila Komora.
– Postavka „Digitalizacija štete“ je skup radova koje sam izlagala na samostalnoj izložbi u Kvaki 22, a na radovima je predstavljen momenat iz budućnosti. U pitanju je kiborška civilizacija sa prikazima njihovog viđenja naše današnjice, gde se različiti aspekti života preklapaju. Na nekim od radova je predstavljen kiborg useljen u hram. Oni rat i oružje doživljavaju kao zabavu. Način na koji kiborg percipira naš ljudski koncept je potpuno rascepkan, kao i njihova tumačenja našeg života – pojašnjava Živković.
Prema njenim rečima, na radovima je predstavljena budućnost koja izgleda kao kada bi kiborzi iz neke daleke prošlosti iskopali našu civilizaciju, pokušali da dopru do toga šta je naša suština, i potpuno pogrešili.
Boje na radovima korišćene su u svrhu pokazivanja artificijalnosti prostora, a u detaljima se vidi da su određeni predmeti od pogrešnog materijala – jabuka, na pr. izgleda kao od keramike.
– Jedini znaci tehnologije u toj budućnosti su kacige tj. glave kiborga, a njihova tela su savršeno izvajane istorijske skulpture, pa jedan od kiborga ima telo skultpure Bacač diska, jedna je Venera, jedan je Mislilac… Oni se useljavaju u te savršene prikaze onoga što misle da je ljudsko telo nekada bilo – ukazuje Katarina.
Pošto su posetioci pogledali radove i pročitali instrukcije, našli su sebi para i dogovorili se ko će biti putnik a ko pilot. Putnik je zatim stavio povez preko očiju i tako, u pratnji pilota, ušao u sledeću sobu, Blind disco. U njoj su đuskali uz „upbeat“ fanki muziku koju je puštao DJ Kiko Charni.
– Parovi su u navratima smenjivali uloge, preplitali se međusobno i upoznavali se kroz dodir – pojašnjava Isidora.
Pored svesnog sparivanja, tokom plesa su se dešavala i upoznavanja na „neviđeno“, a ideja za Blind disco rodila se iz Isidorinog ispita na masteru gde je u okviru projekta „Seven senses“, koji je radila sa koleginicama sa fakulteta u Lionu i Vejmaru, ispitivala čula i njihovu vezu sa socijalizacijom.
– Odatle mi je ostala ideja da napravim žurku na kojoj će učesnicima biti „oduzeto“ čulo vida. Interesantno mi je ponašanje ljudi u situacijama u kojima ih neko posmatra, i za koje je nekad potrebno vreme, kao i par pića, da bi se čovek opustio. Kada staviš povez ti ne vidiš tj. zapravo vidiš sve, samo drugačije – pojašnjava Isidora.
Katarina dodaje da uprkos tome što su imale osmišljen koncept, nisu znale šta od ljudi da čekuju i šta će se desiti.
– Publika više ne postoji i mi se svi mešamo i svi po prvi put doživaljavamo i Blind disko i interakciju sa povezima. Sve je novo i zanimljivo – objašnjava Katarina.
Isidora dodaje da je interaktivni momenat značajan sve dok postoje zatvorene grupice i krugovi u umetničkom svetu, što su one pokušale da dekonstruišu.
– Hteli smo da prevaziđemo pozicije u kojima su umetnici na jednoj tački, a publika na drugoj, i da se svi nađemo na nekom mostu, gde ne postoji strah od prilaska i upoznavanja – pojašnjava Isidora.
Njihova koleginica Milica se na događaju, na kome je učestvovala online iz Pule, na Zoom aplikaciji poigravala filterima, međutim, u nekom momentu došlo je do tehničkih problema sa internetom i njeno izvođenje je bilo prekinuto.
Devojke primećuju da se zato trebamo zapitati koliko u stvari resursa imamo, jer su ceo koncept organizovale pomoću „štapa i kanapa“, što je generalno slučaj sa kojim se suočavaju mladi umetnici kada žele da ostvare neku ideju.
– Kada mladi umetnici požele nešto da stvore, suoče se sa nedostatkom podrške i sve moraju sami da sponzorišu i pripreme. To je prikaz problema sa kojima se sreće današnja omladina koja želi nešto da radi i nešto da menja. U tim situacijama dolazi do samoeksploatacije i velikih prepreka zbog ograničenih resursa, i tako je u kulturi. Slične poteškoće smo imali i na Bijenalu mladih u organizaciji, i to nam je bio surov susret sa realnošću… – primećuje Katarina.
Isidora na to ipak dodaje da je najbitnije bilo da se svi, pa i umetnici, zabave.
Poslednja prostorija, „Komora“ bila je „izazvana klaustrofobija“, i uticala je na sva čula. U pitanju je instalacija od tekstila i kanapa, kroz koju si prinuđen da prođeš ako želiš da uđeš u sledeću prostoriju. Imala je ulaz i izlaz, a unutra je bilo postavljeno svetlo i jak zvuk cvrkuta ptica, zajedno sa nekim veštačkim i pravim zelenilom.
– Poenta je bila u prezasićenju čula u toj klaustrofobiji, i to je neko finalno pročišćenje pred kraj – pojašnjava Katarina.
Odlazak iz Blind diska u Komoru podrazumevao je da date svoje poverenje drugoj osobi da vas do nje sprovede, dok vi nosite povez na očima, a iskustva ljudi povodom nesvakidašnje i uzbidljive ekspedicije bila su autentična, ali veoma različita.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
