Realna serija bez žrtava

Bio je to teenage ljubić, snimljen tri godine pre globalnog uspeha istovetnog francuskog La Boum („Vreme prve ljubavi“).

Film je bio deo nove, neratne žanrovske paradigme („Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Leptirov oblak“) koja je 1977. u jugoslovensku kinematografiju uvela melodramu.

Zoran Čalić je potom u nastavcima priču okrenuo na komediju i Dragomira Bojanića Gidru, umesto naše Sofi Marso.

Bilo kako bilo, čini se da je uspeh i uzor socijalne drame „Kramer protiv Kramera“ (1979) generisao naše najbolje, slično ostvarenje „Rad na određeno vreme“ Milana Jelića (1980).

Srpski film će potom četiri decenije (odnosno 35 godina nakon „Nije lako sa muškarcima“, istog scenariste Predraga Perišića) čekati „Realnu priču“ kao dostojnog sledbenika.

U međuvremenu, televizijske sezone serija zamenile su nekadašnje bioskopske franšize („Žikina dinastija“, „Tesna koža“ i „Rad-Razvod-Tata na određeno vreme“).

To nije samo drugačija montaža filma, već prijemčivija percepcija za publiku, kad nije perpetuiranje radnje.

Tako smo nakon bioskopskog pa televizijskog blokbastera „Južni vetar“, dobili i TV seriju „Mama i tata se igraju rata“, čiji je banalni, taj drugačiji naslov njena jedina mana.

Lako je stoga razumeti zašto je „Kombajn“ produkcija Gordana Kičića, reditelja i glavnog glumca ove doslovno realne priče, požnjela hvalospeve i dobre kritike.

Teško je i izbrojati poginule u obračunima svih domaćih kriminalističkih serija u 2020 – broj koji je svakako veći od stvarnog godišnjeg proseka u Srbiji, manjeg od sto žrtava.

Jednostavno je onda ceniti seriju u kojoj u nazovi „ratnoj“ melodrami između Mame – Nine Janković i Tate – Gordana Kičića, nije stradao niti jedan statista.

Sem što je jedan, okliznuvši se, slomio nogu.

U budućnosti predodređenoj hiperprodukcijom gledalac bi se za izbor sadržaja mogao opredeljivati prema preporuci „bez suvišnog nasilja“.

Uz PG (parental guide) da stoji „izostavljena pirotehnika“, poput napomene da nijednoj životinji nije učinjeno ništa nažao.

Scenaristička soba: Kičić, Simić, Manojlović, Tagić, Katarina Mitrović, od inicijalnog teksta Miroslava Momčilovića (koji sa scenarijom slične tematike u „Vikendu sa ćaletom“ neće ponoviti ovaj uspeh) raspisala je generacijsku atmosferu i sazidala gradski ambijent našeg vremena i društva.

Verodostojna je i scenografija srednje klase i njihove svakodnevice, te slika odnosa jednog glumca i ujedno oca, regresivne karijere i neasertivnog karaktera – Veljka Radisavljevića, i Jadranke, njegove prelepe, decentne supruge i majke zajedničkog ćutljivog deteta, koji su u procesu razvoda.

Kičić ovom ulogom konačno i autoironično demistifikuje naš doživljaj njegovog glumačkog stila.

On je (kao i Pavle Vuisić ili Bata Živojinović) naprosto taj prepoznatljivi isti u različitim filmovima.

Nina Janković (Dičić), na utrci štafete prestiža koju trči sa Slobodom Mićalović, dobila je glavnu žensku ulogu na kakvu domaći film i televizija čekaju još od karijere Milene Dravić.

Značajno je prevazišla doseg „Margot Robi“ tipologije Bojane Stefanović iz serijala „Ono kao ljubav“ i „Andrija – Anđelku“ (Prpić) iz istoimenog sitkoma.

Moguća rediteljska subverzija bila bi inverzija uloga Kičića i Nebojše Ilića.

Tako je Cile možda mogao postati Bane Bumbar dve hiljade dvadesetih, a tzv. „Rat“, odnosno „Realna priča“, zbog socijalne reference uporediva u sagledavanju epohe sa serijom „Grlom u jagode“.

Kvalitet serije je što je ona i lep omaž ansamblu Kičićeve matične pozorišne kuće Atelje 212 kroz sve upečatljive ali nepretenciozne epizode u kastingu: od nekadašnjih upravnika Cvetkovića i Brstine do Baneta Trifunovića i Jovane Gavrilović.

Bonus su zrelost i pojava Vojina Ćetkovića (nalik onoj Gage Nikoliću iz filma „Nešto između“) i talenat Radomira Nikolića, koji provocira novu i pravu (poput Filipa Đurića) glumačku priliku.

Kako smo već sumirali, „Mama i tata“ su bile retka nezavisna, ne-Telekom produkcija.

I zbog svog jedinstvenog izbora (melo)dramskog žanra, koji deluje kao psihoterapija spram „Močvare“, „Državnog službenika 2“ i „Kostiju“, te godine kakvu smo proživeli, upravo za tu nijansu najbolja.

Slučaj porodice Bošković

Hiperprodukcija serija donela je jednu dobru stvar. Nema više bezbrojnih repriza od „Boljeg života“ do „Bele lađe“, serija Siniša Pavića u prajmtajmu RTS. Tako smo od Košutnjak filma napokon dobili novi sadržaj. Porodični sitkom (Katarine Zoran Janković i Nine DŽuver) rediteljskog tima: Ivan Stefanović, Raško Miljković, Ivan Živković i Ivan Bukvić.

I ovde se priča vrti oko propalog glumca (Gavrilo) – Raše Bukvića, u očiglednom naporu ispod očekivanja i IMDB renomea, i očajne (domaćice) Nataše Marković. Seriju spašava najtalentovanije novo (dečije) lice domaće kinematografije, lucidna Silma Mahmuti („Zlogonje“). Ona isključivo svojim talentom generiše gledanost i novu generacijsku publiku 42 epizode serije.

„Boškovići“ su staromodniji od „Pozorišta u kući“, prezasićeni dijalogom već viđenim u „Otvorenim vratima“. Komedija je danas najzahtevniji kreativni izazov i čini se da su samo „Državni posao“ i“ Andrija i Anđelka“ znali da nas iskreno nasmeju do suza. Baš kao kameo scena studijskog RTS gostovanja Kičića i kolega u „Mama i tata se igraju rata“.