Samo mašine ne greše 1Foto: Goran Stojcetovic

To je kazao za Danas Radovan Popović, umetnik čija je izložba „Human error/LJudska greška“, postavljena u Galeriji Remont.

Izložba će, prema rečima Popovića, trajati do 22. novembra, uz povremene intervencije – promene postavke, mutacije i potpune transformacije, uz njegovo, učešće pacijenata psihijatrijske klinike VMA, kao i aktera novoosnovanog kružoka „Dubinski crtež“, grupa Kosmoplovci, Studiostrip, Matrijaršija… i, kako kaže Popović, „svih ostalih koje ne zanima umetnost kao takva“.

Planirano zatvaranje odviće se uz učešće publike i pomenutih grupa autora, koji će slobodno crtati, slikati i intervenisati po Popovićevim nezavršenim radovima.

– Ova faza naše sadašnjosti je prelomna, dolazi do greške uzrokovane hiperrealnim u tekstu, u slici, fali još samo jedan stepen, pokret isto, poslednja realističnost; i tu se najzad srećemo sa mašinom, lice u lice. Sve čime se bavim, a bavim se svim, je ta istraga, misterija i rešenje koje mi uvek u poslednjem trenutku izmiče. Takođe, ljudska greška – mašini se to ne dešava – ukazuje Popović.

Ideja izložbe je, prema njegovim rečima, „koncept koji stoji iza“, koji je definisala kustoskinja izložbe Aleksandra Sekulić, a pokrenuo Goran Stojčetović, Art Brut Srbija, nakon što je prepoznao neartikulisanost, divljaštvo i grešku u Popovićevom radu izazvanu, kako kaže, jednim naizgled nepovezanim, prilično velikim korpusom njegovog rada, raznorodnošću i nepoštovanjem usled nezainteresovanosti za istoriju umetnosti. „Ali i to je relativno“, zaključuje umetnik ukazujući na to da su ovaj, kao i sledeći odgovor mogli otići u potpuno različitim pravcima.

Naziv izložbe je, prema autorovim rečima „izašao iz serije tekstova, ogleda, prekomplikovanih narativa, zatim fantomskih časopisa, u jednom primerku, koje pravi od kad zna, a kojima je pokušavao da objasni sebi suštinu kao takvu, kroz apstrakciju, fotorealizmom, preko tehnike, nauke, popularne naravno, fikcije, mitologije, pa sve do upoznavanja, kroz literaturu, izmenjenih stanja svesti, proširenih horizonata i suženih zenica.

Sve to u simbiozi sa filmom, videom, slikarstvom, stripom, zatim svim verbalno pisanim narativnim tehnikama, medijima i alatima koje koristi“.

* O čemu govore radovi, šta vas nagoni da stvarate?

– Nemam plan, osim kad se bavim kompleksnijim narativom; strip, grafička novela i roman na kome radim – a čega sam tek nedavno postao svestan – jedna gomila priča koje sam napisao počela je sama da se povezuje. Uglavnom se oslanjam na intuiciju i puštam nesvesno da me vodi, povremeno se vraćajući u svakodnevnost i opet odlazeći. Sve je to jedna igra koja je ponekad i opasna. Tumačenjem, posmatranjem, svojih radova naučiš i saznaš mnogo više nego što si očekivao. Važno mi je da se zabavljamo, da budem iskren, do granica normalnog, a često sam u toj igri sam sebi najveći neprijatelj, multisubverzivan, rušilački nastrojen prema svemu, sistemima negiranja ljudske prirode i instrumentima nepravde.

* Da li su radovi kritički orijentisani i, ako jesu, šta kritikuju, na šta ukazuju?

– Pokušavam da ukažem, pokrenem i inspirišem pozitivno, u sebi, drugima. To je najveća kritika i opasnost po neprijatelja, koji nam je svima zajednički i nije otelotvoren u jednoj pojavi, čoveku, sistemu… Svi znamo da razlikujemo dobro i zlo, kritika je često kontraproduktivna i jalova, zla; pozitivni primeri su ono na čemu svi treba da radimo. Ja uvek, pa i sad, redefinišem ceo svoj rad, sve što sam ikad uradio, popravljam, menjam, ali ništa ne bacam. To je osnova, nezavršena, jednog kompleksnog, paralelnog, humanog sistema.

* Šta „oslikavate“ dok stvarate? (emocije, raspoloženja, svet oko sebe…?)

– Ranije sam često isterivao demone, ali to je jako opasno i riskantno i nikom ne preporučujem. Osećanja ljubavi, na svim nivoima, solidarnosti, empatije, često apstraktne, još ljubavi, nekad vrlo konkretne, sreća, radost, sunce, znam, zvuči infantilno, ali ne vidim razloga da lažem, mistifikujem i mitomanišem. Ko je video moje radove, zna šta pričam.

* Koristili ste više stilova i načina izražavanja, koji je vaš omiljeni medijum?

– Sve mi je blisko, ne postoji tehnika koju nisam probao a da mi se nije svidela i uvukla me u neku novu dimenziju, žanr, stil, nebitno, sve volim da probam, nemam kočnice i uvek sam prezadovoljan novim iskustvima. Volim da se menjam; neuhvatljivost samog sebe, ta spirala koja me vuče, to me inspiriše. Volim nedisciplinu, anarhičnost i osećaj potpune prepuštenosti koji osećam u slikanju, crtežu najviše, naravno; ali volim i disciplinu, okvire koji me posebno inspirišu, duže narativne forme, koje trenutno izučavam.

* Koja je, prema vašem mišljenju, uloga umetnika u društvu? (ili je ipak individualan stvar da li će umetnik biti društveno angažovan ili ne?)

– Žao mi je što ljudi, pogotovo sa strane, ostaju razočarani pred sopstvenim nerazumevanjem subverzije, ne samo onog što radimo, već i same činjenice da postojimo. Svi dolaze sa napisanim pričama i dopisuju imena. Imuni smo, kap nečistoće osetimo u vazduhu. Naša reakcija je uvek akcija. Širimo štampani materijal, talase zvuka, zidove jednog osmišljenog lavirinta iz koga uvek ima izlaza. Uvek nas je više zanimalo proširenje grupe, grupa, umrežavanje, nego stvaranje nekog prepoznatljivog brenda, stvaranje fanovske baze i slične prizemnosti i banalnosti proistekle iz postojećih sistema i metastaza u kojima on obitava.

* Kako se društvo i država u kojoj živimo odnosi prema umetnicima i umetnosti, ili svet generalno, ako ne želite da se ograničavate?

– Umetnost i umetnici prvo treba da izađu iz svojih vekovima okoštalih ljuštura, spuste nos i posvete se suštini i smislu onoga što rade, da se zapitaju zašto i kako to rade i kome to treba. Još važnije je da li imaju potrebu da se time bave. Ako nemaju, bolje da se ne muče i posvete se onome gde mogu da daju sve od sebe. Demokratizaciju pristupa svemu i svačemu, informaciji, sadržaju, ovu naizgled beskrajnu slobodu ne treba doživljavati tragično, iz toga će izaći, proizaći reakcija. Moja generacija, i šire, pred mojim očima se pretvara u prethodnu, koja je floskulu „ova današnja omladina“ trošila u svakoj drugoj rečenici i to se sada ponavlja. To što možda svi ne razumemo mlađe i njihove potrebe, strahove, nadu, štagod, govori više o nama nego o njima. Problem je što smo svi svesni ili ne, ali osećamo tenziju ovog kratkog prozora vremena i, valjda, ako sve nije opsena, srećni smo što živimo u ovim vremenima. Sve se dešava jako brzo. Ne treba čekati nikoga da ti pomogne, treba tražiti svoj glas, izraz, ravnotežu, svoje pravo na život u kakvoj takvoj slobodi, za koju se kao i uvek mora boriti.

Čuvar groblja u doba besmrtnosti

Upitan da opiše angažman na polju stripa, Radovan Popović je istakao: „Strip je jako širok pojam, od strip kaiša pa do grafičke novele, a mene interesuje sve. Desetak i više zadnjih godina radim na jednom stripu, bez prestanka, ‘Avet’ je naziv. To je psihološki horor sa elementima fantastike, naučne fantastike – čuvar groblja u doba besmrtnosti, a radim ga kombinovanom tehnikom koja uključuje i elektronska pomagala, dakle, računar, skener, printer, finalnu kombinaciju gotovih tabli, kolornu postprodukciju, što je jako teško za jedan već stari, crno-beli strip.“ Umetnik najavljuje da strip „Avet“ izlazi „početkom sledeće godine, ili decenije, u epizodama, sezonama, serijama i spinofovima, kao i posebnim romanima“.

Povezani tekstovi