Šarliz Teron i Kim Bejsinger i Ariaginom rediteljskom prvencu

romanopisca i scenariste, koji je prvi put seo u rediteljsku stolicu. Šarliz Teron u filmu „The Burning Plain“ glumi menadžerku restorana u Oregonu koja je primorana da se suoči sa svojom prošlošću, nakon što se pojavi misteriozni posetilac iz Meksika. Kim Bejsinger se pojavljuje u flešbekovima kao majka Teronove u prelomnim trenucima njenog života, dok je još bila mlada. Snimljeni predeli jako su bitni delovi filma, koji je Ariaga inicijalno nazvao „Četiri elementa“.
Film, inače, počinje od sredine, a potom se raspliće ka svom početku i kraju – kroz četiri narativne linije. „To je, zapravo, način na koji pripovedamo priče u stvarnom životu. Uvek se bavimo njima tako što ih razložimo“, kaže reditelj koji je, kao scenarista, dobio nagradu u Kanu 2005. za „Tri sahrane Melijadesa Estrade“. Šarliz Teron, koja je bila i producent ovog filma, naročito je bila uzbuđena što će snimati sa Bejsingerovom. „Ona je zadivljujuća. Ima nešto u Kim. Postoje momenti kada je gledate na ekranu, a ona bukvalno trese, i to stvarno. Tako nešto što ne možete samo glumiti“, kaže Teronova.

Iranski film istražuje svet transseksualaca

Organizatori 65. festivala u Veneciji čekali su do poslednjeg časa kako bi najavili debitantski film iranskog reditelja Bahmana Motamedijana – „Khastegi“ (Odvratnost), kako bi izbegli probleme zbog njegove teme – transseksualnost u savremenom Iranu. Problemi sedam transseksualaca opisanih u filmu dodatno su komplikovani iranskim striktnim polnim zakonima, kao i kulturnim preprekama. Međutim, Motamedijan, poznat u Iranu po radu u teatru, naglašava da su problemi sa kojima se oni suočavaju isti kao i drugde u svetu – borba za pronalaženje ličnog identiteta i prihvatanje u sopstvenim porodicama. Reditelj je bio inspirisan italijanskim neorealistima, a za svoje delo tražio je prave transseksualce, a ne profesionalne glumce. „Glumci su ih učili kako da prikažu stvari. Mislio sam da je važno prikazati osobu koja nešto pokušava da sakrije“, objasnio je svoju odluku reditelj. „Khastegi“, koji nije išao uobičajenim kanalima kako bi dobio dozvolu za snimanje i finansijsku pomoć države, pa samim tim neće biti prikazan u Iranu, u Veneciji se ne nalazi u takmičarskoj konkurenciji.

U petak je, takođe, francuski reditelj iranskog porekla Barbet Šroder predstavio triler čija je radnja smeštena u Japan. U delu „Inju, la Bete dans l’ombre“, francuski novelista dolazi u Japan da bi predstavio svoju knjigu i zaljubljuje se u gejšu, koja mu otkriva da joj njen ljubavnik preti smrću. Dva nova filma, takođe su se priključila trci za Zlatnog lava u subotu – „Savršen dan“ tursko-italijanskog reditelja Ferzana Ozpeteka i „Plastičan grad“ Ju Lik-vaja iz Hong Konga. Prvi film, baziran na istoimenom romanu Melanije Makuco, bavi se zločinom iz strasti i to vremenskim periodom od poslednja 24 sata pre tragedije. Glavnu ulogu ima Izabela Ferara. Radnja filma „Plastični grad“ smeštena je u nasilno predgrađe Sao Paola, najveće zajednice japanskih imigranata na svetu. Priča o bandama i ratovima zbog krivotvorene robe daje filmu jedan, moglo bi se reći, kvalitet „noćne more“.

Neubedljiv start festivala

Reakcije na 65. izdanje Venecijanskog filmskog festivala, tačnije na ona ostvarenja koja se nalaze u trci za Zlatnog lava, dosad nisu bila oduševljavajuće – kretale su se od mlakih do neprijateljskih. Tako se, recimo, kritičari dnevnika Republika pitaju kako je, uopšte, film „Inju, la Bete dans l?ombre“ mogao da uđe u konkurenciju za nagrade. Iz Korijere dela sera optužuju reditelja Barbeta Šrodera za „lošu imitaciju Alfreda Hičkoka, bez napetosti, sa krajem koji iritira gledaoce“. Ovaj dnevni list već je osuo paljbu i po direktoru festivala Marku Mileru, za izbor filmova „koji će teško moći da se oprosti“. Film „The Burning Plain“ Giljerma Ariage dezorijentisao je gledaoce sa flešbekovima, koji ne mogu da se identifikuju odmah, već tek kada film dobrano odmakne, što se ocenjuje kao velika greška. Ljubavni triangl „Jerichow“ Nemca Kristijana Pecolda ocenjen je kao delo kome „fali dubina“, kao i da je „hladan i linearan“. Takeši Kitano iz Japana, sa svojom tragikomedijom „Ahil i kornjača“, favorit je za osvajanje nagrade, kako ocenjuje italijanska štampa, ali ni on nije prošao bez kritika koje ukazuju na proizvoljan ton celog filma.

Kod dokumentaraca pažnju je skrenuo „Living in Emergency“, o dobrovoljcima koji rade u Africi za organizaciju Lekari bez granica. Reč je o dvojici novajlija i dvoje iskusnih lekara koji su na tlu Liberije i u delu Demokratske republike Kongo, gde vlada bezakonje. Svi se suočavaju sa istim problemima – premnogo posla, nedostatak adekvatnih zaliha i haos koji vlada oko njih. Jezivi snimci operacija, i iskreni intervjui daju moćnu sliku kakav je stvaran život na terenu za Lekare bez granica, kao i kako se njihovi ideali i motivi transformišu vremenom zbog situacije na terenu i kako je teško očuvati visok moral sa toliko tenzija i frustracija.