Evrovizija u senci Gaze: Kako je Izrael pretvorio takmičenje u alat “meke moći“

Ovogodišnja Evrovizija, koja počinje večeras u Beču, trebalo je da bude proslava 70 godina jednog od najgledanijih muzičkih takmičenja na svetu. Umesto toga, održava se u atmosferi bojkota, protesta i sve glasnijih pitanja o tome gde se završava promocija zemlje, a počinje političko korišćenje glasanja publike.

Prema istrazi Njujork tajmsa, izraelska vlada je Evroviziju poslednjih godina tretirala kao važan instrument „meke moći“. U kampanju su, kako se navodi, bili uključeni diplomatski kontakti, reklame na društvenim mrežama i koordinisane poruke kojima su gledaoci širom Evrope pozivani da glasaju za izraelske predstavnike. Cilj nije bio samo dobar plasman na takmičenju, već i pokazivanje da Izrael, uprkos sve većoj kritici zbog rata u Gazi, i dalje ima podršku evropske javnosti.

Njujork tajms navodi da je Izrael na marketing povezan sa Evrovizijom potrošio više od milion dolara. Samo oko takmičenja u Malmeu 2024. godine, prema podacima izraelske Agencije za državno oglašavanje koje je dobio izraelski medijski nadzorni portal The Seventh Eye, potrošeno je više od 800.000 dolara. Deo tih aktivnosti bio je povezan sa Ministarstvom spoljnih poslova, dok se u jednoj stavci kancelarije za javnu diplomatiju premijera Netanjahua pominjala i „promocija glasanja“.

Izraelski javni servis KAN saopštio je da nije imao prethodna saznanja o vladinim reklamnim kampanjama i da, prema njegovom tumačenju, pravila takmičenja nisu prekršena. Njujork tajms takođe navodi da nema dokaza da je Izrael koristio botove ili druge tajne metode za manipulaciju glasanjem. Problem je, međutim, u tome što sistem Evrovizije dozvoljava veliki broj pojedinačnih glasova, pa organizovana kampanja može da ima značajan uticaj na rezultat publike.

Posebna pažnja usmerena je na prošlogodišnje takmičenje, kada je izraelska predstavnica Juval Rafael sa pesmom „New Day Will Rise“ osvojila najviše glasova publike i završila kao drugoplasirana u ukupnom plasmanu. Prema pisanju Njujork tajmsa i Rojtersa, izraelski zvaničnici i pro-izraelske grupe širili su poruke kojima su gledaoci pozivani da iskoriste maksimalnih 20 glasova. Netanjahu je, kako se navodi, i sam na društvenim mrežama podelio grafiku sa pozivom da se za izraelsku predstavnicu glasa 20 puta.

Evropska radiodifuzna unija, koja organizuje Evroviziju, uvela je nova pravila za 2026. godinu. Broj glasova po osobi, odnosno po načinu plaćanja, smanjen je sa 20 na 10, a dodatno su pooštrene odredbe protiv „nesrazmernih promotivnih kampanja“ država i trećih strana. Direktor Evrovizije Martin Grin rekao je Rojtersu da je prošlogodišnja aktivnost bila „nesrazmerna“ u odnosu na karakter takmičenja, ali je istakao da organizatori veruju da rezultat nije bio kompromitovan.

I ove godine EBU je već uputio formalno upozorenje izraelskom emiteru KAN, nakon što je predstavnik Izraela Noam Betan objavio snimke u kojima poziva fanove da „glasaju 10 puta“ za Izrael. KAN je odgovorio da poštuje sva pravila i da je reč o nezavisnoj inicijativi bliskog tima izvođača, bez zabranjenog finansiranja.

Kontroverza je dodatno pojačala političku krizu oko ovogodišnje Evrovizije. Španija, Irska, Holandija, Slovenija i Island bojkotuju takmičenje zbog učešća Izraela, dok su u Beču najavljeni propalestinski protesti. Organizatori su zbog toga pojačali mere bezbednosti, a austrijska policija dobija podršku i iz susednih zemalja.

Izrael će se u prvom polufinalu predstaviti pesmom „Michelle“, koju izvodi Noam Betan. On će pokušati da obezbedi plasman u veliko finale, zakazano za subotu, 16. maj. Takmičenje ove godine okuplja predstavnike 35 zemalja, dok su direktno u finalu domaćin Austrija i zemlje takozvane velike četvorke: Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Nemačka i Italija.

Slučaj Izraela ponovo je otvorio staro pitanje Evrovizije: može li takmičenje koje se predstavlja kao nepolitički muzički događaj zaista ostati izvan politike. EBU tvrdi da pokušava da zaštiti neutralnost i integritet takmičenja, ali rat u Gazi, bojkot više evropskih emitera i sve agresivnije digitalne kampanje pokazuju da je granica između muzike, državnog imidža i geopolitike sve teže održiva.