Kameron Pikton iz grupe My New Band Believe: Najbolji rezultati dolaze kada ljudi sviraju onako kako žele

Ime albuma i benda je nastalo iz gotovo nadrealnog iskustva: tokom bolesti u hotelskoj sobi u Kini, Pikton je bio preplavljen fragmentima teksta i slikama nalik snu. Iz tog haosa izronila je fraza „My New Band Believe“ – neobična, pomalo nespretna, ali dovoljno snažna da postane ime projekta i simbol novog početka.

Prvi konkretan uvid u ovaj novi smer stigao je sredinom februara prošle godine kroz singl „Lecture 25“ — pesmu koja je napisana i snimljena za svega osam dana. Album My New Band Believe je sredinom marta bio zvanično u iščekivanju prvom objavljenom pesmom, šarmantnom, kvazi ljubavnom „Love Story“.  Pre toga, 17. februara, izašao je „Numerology“, ekskluzivni ne-albumski singl, koji će se ukazati  na bonus vinilu od 10 inča, uz specijalno izdanje LP-a, kao i na Deluxe CD-u ograničenog tiraža.

Prvi album benda je ambiciozan i gotovo halucinogen rad, koji se kreće kroz širok raspon emocionalnih i tematskih stanja, povezanih logikom sna. Picton se pojavljuje kao nepouzdan, ali harizmatičan narator, vodeći slušaoca kroz varijabilan muzički pejzaž.

Uz njega učestvuje i impresivan krug saradnika: Kiran Lenard (Kiran Leonard), Kajus Vilijams (Caius Williams), Stiv Nobl (Steve Noble) i Endrju Čitam (Andrew Cheetham), kao i članovi grupe caroline.

Sa ovim izdanjem Kameron Pikton ne samo da započinje novo poglavlje, već stvara projekat koji poziva slušaoca na potpunu predanost — skok u nepoznato koji se višestruko isplati.

Kameron Pikton ne dolazi iz muzičke porodice. Odrastao je u južnom Londonu. Ujak mu je bio muzičar i svirao u bendu The Herbaliser početkom 2000-ih. Brat mu je prosvetni radnik, a majka profesorka španskog. I kako to obično biva sa biografijama uspešnih muzičara, tokom tinejdžerskih godina odlučio je da se bavi muzikom – kada je prvi put uzeo gitaru u ruke. Zatim je i pohadjao famoznu The BRIT School for Performing Arts & Technology u Krojdonu, London – školu koja je iznedrila Adele, Amy Winehouse, kao i ostale članove benda black midi.

Sam naziv My New Band Believe deluje istovremeno ironično i iskreno – šta zapravo znači u ovom kontekstu?

Pa zavisi kako ga čitaš, nema interpunkcije. Ja definitivno ne bih rekao da je ironično – možda bi neko drugi to tako doživeo, ali mislim da ništa u ovom projektu nije rađeno s ironijom. Nekima može delovati pomalo naivno ili čudno, ali iza toga stoji iskrenost. Postoji ozbiljna želja za istraživanjem, razumevanjem zašto se uopšte posvećuješ nekim stvarima i šta znači verovati u njih.

Kada se black midi raspao, da li si osetio slobodu ili i pritisak da se brzo redefinišeš?

Definitivno sam osetio slobodu i olakšanje. Imao sam utisak da je bend, uprkos tome što smo postavljali sopstvene ciljeve, na kraju ipak postao ograničavajući. Biti u grupi ume da bude i limitirajuće. Kada se bend završio, iako nisam znao šta tačno želim dalje da radim niti kakvu muziku želim da pravim, bilo je jako uzbudljivo biti sam i osloniti se samo na sebe.

Novi materijal ima više akustičnog prostora i teksture – šta te je povuklo ka tom zvuku?

Kada sam bio tinejdžer, mnogo sam više uživao da sviram akustičnu nego električnu gitaru. Ne znači da ne volim električnu, ali mogućnosti na akustičnoj su mi nekako uzbudljivije. Imam dosta različitih akustičnih gitara sa potpuno različitim karakteristikama. Ljudi obično istražuju električne gitare kroz pedale, a meni je bilo zanimljivo da istražujem slojevitost i nadogradnju sa akustičnim gitarama – i šta sve možeš da postigneš u studiju. Tako možeš dobiti zaista interesantne teksture.

Primećuje se dosta džez uticaja i neka vrsta improvizacije – koliko je toga strukturirano, a koliko nastaje u trenutku? Odakle dolazi taj džez uticaj?

Pretpostavljam da dolazi iz toga što sam slušao puno različite muzike. Sama muzika nije u velikoj meri improvizovana u smislu kompozicije i aranžmana, ali postoje mali delovi improvizacije. Često sam muzičarima govorio: „Samo svirajte“, bez previše instrukcija, pa bismo kasnije izdvajali najbolje delove. Dakle, ima dosta elemenata koji dolaze iz improvizacije, ali ideja je da to ne zvuči kao improvizacija – već da deluje prirodno, kao da je oduvek tu.

black midi je zvučao kao kolektiv, dok My New Band Believe zvuči kao bend. Da li je to bilo namerno?

Da, apsolutno. Uvek sam želeo da budem u bendu. Kada se black midi završio, postojala neka vrsta očekivanja da krenem solo putem – kao što se često dešava. Ja to zapravo nisam želeo. Ideja da budem solo izvođač mi je bila prilično nezanimljiva. Uvek sam radio sa drugim ljudima, i imalo je više smisla da sačekam i ponovo formiram bend, nego da idem u solo pravcu.

U jednom intervjuu si rekao si da je ovaj projekat o otvorenosti – kako balansiraš kontrolu i otvorenost u radu sa bendom?

Trudim se da što manje govorim ljudima šta da rade, osim u određenim situacijama. Najbolji rezultati dolaze kada ljudi sviraju onako kako žele. Nadam se da sama muzika dovoljno sugeriše kako treba da zvuči, tako da nema potrebe da im previše objašnjavam. Ali sve zavisi od situacije.

Kako vidiš ove pesme uživo? Kako će zvučati koncertni aranžmani?

Nisam potpuno siguran. Voleo bih da postoje i verzije koje su vrlo bliske albumu, što bi značilo više akustičan nastup. Ali većinom će to biti energičnije, „rokerske“, električne verzije pesama. Povremeno će biti i veći sastavi, gde će se pojaviti i akustični momenti.

Više interpretacija ili više reprodukcija?

Uglavnom više interpretacija nego reprodukcija. Mada će ponekad biti i vernih reprodukcija – kada bude dovoljno veliki budžet.