Foto lična arhiva „Mile Perišić je bio čovek velikih emocija, pisao je svoje eseje sa strašću hroničara iz renesansnih vremena, ubeđen da je reč još uvek izuzetno bitna, časna i poštovana. A vremena su se strašno izmenila, i Mile sa pravio da to ne vidi… U samoodbrani, bavio se politikom…Bio je hrabar, bio je gospodin, bio je darovit za lepe reči, bio je pošten i čestit čovek, bio je sve ono što većina političara ne sme da bude“, govorio je akademik Dušan Kovačević povodom odlaska Miodraga Perišića, na današnji dan, 6. maja 2003. godine.
Miodrag Perišić (1948) iznenada je preminuo u Otavi, u Kanadi, u 55. godini, obavljajući dužnost ambasadora Srbije i Crne Gore u ovoj zemlji.
Dvadeset godina posle odlaska pisca, publiciste, kritičara, nekadašnjeg urednika „Književnih novina“ u vreme kada su bile napadane, idejno-politički osuđivane i zabranjivane, predsednika srpskog PEN centra, člana međunarodnog PEN kluba, javnog intelektualca i jednog od osnivača Demokratske stranke, čini se da on našoj kulturi, društvu, ovom gradu, nedostaje više nego ikada.
„Mile Perišić je u Zvezdaru došao sa prvim predstavama, kao stari drug, hroničar pozorišta, iskreni prijatelj i veliki navijač. Prvi se smejao kad bi predstava počela, glasno – za ceo jedan red, aplaudirao je isto tako i na kraju, obično, čestitao sa bravo! Sve što je u životu radio, radio je sa srcem ubačenim u „petu brzinu“, sećao se Kovačević.
Poslednji Perišićev boravak u Beogradu, kako je Kovačević govorio na njegovom ispraćaju, „nije slutio na dobro“.
„Došao si na oproštaj sa dugogodišnjim prijateljem i saborcem, doktorom Zoranom Đinđićem, a dan kasnije bio si na godišnjem pomenu Bati Stojkoviću. Sve je nekako bilo vezano za druge ljude kojih više nema…Stuženi, nesrećni, razboljeni od nemoći, napuštali su nas nenadano, skoro bez pozdrava. A sve njih, kao i tebe dragi Mile, uništilo je jedno zloumno, strašno, pogubno vreme. Ugušio vas je mrak, teror primitivaca, raskošna bahatost prostakluka, sve ono protiv čega ste se bunili i borili, i što vaš „višak duše“ nije mogao da podnese“, govorio je Dušan Kovačević.
Mihajlo Pantić, pisac i književni kritičar, zapisao je u svom sećanju da „šta god da je radio Miodrag Perišić, radio je sa dobrim namerama, zato i nije video smrt“.
„Student filozofije postao je pesnik, potom se pesnik pretvorio u kritičara, kritičar se preobrazio u urednika, urednik u političkog publicistu. Zatim je politički publicista osnovao stranku, bio njen potrpredsednik i ministar u jednoj od mnogih vlada, i na kraju je imenovan za ambasadora. Tako je, ovde, u ovoj zemlji, za trideset godina moguće proživeti nekoliko života. Miodrag Perišić bio je jedan od onih nesmirenih, stalno delujućih ljudi, koji se ne osećaju robovima sopstvene profesije, nego slobodni od nje, kako bi to rekao Sartr, traže i nalaze neku svoju meru, gledajući da od toga drugima ne bude gore, ako već bolje ne može biti, i delujući tako protiv onog, ovde uvreženog palanačkog principa, podjednako u književnosti i kultur“, svedočio je o svom prijatelju Mihajlo Pantić.
Kako je zapisao Petar Peca Popović, publicista i kritičar, njega o Đurđevdanu uvek uzdrma sećanje na Miodraga Perišića.
„Voleo bih da mogu kao nekad, bar malo da uz tog sveznadara, ganjajući anđela istorije i đavola mladosti, lunjam po trotoarima i budžacima odrastanja…Nema više onih koji će u svakodnevnim obavezama, bili državnički, kafanski ili prijateljski, citirati dobar stih, pročitanu rečenicu, pričati o tonovima slike, kadru iz filma, pevušiti novi refren i tako meriti vreme“, zabeležio je Popović.
„Prijatelj autsajdera, insajdera i šampiona, drugar uličara i slavodobitnika, gradskog podsaveza i NBA lige, muzikanata iz seoskih mehana i zvezda svetskih holova, nepismenih usmenika i laureata pisane reči, branilac ovog grada i najveći kritičar gluposti rađenih u ime Beograda i ove zemlje… Filozof nužnosti slobode. Poetičar od klase. Gospodin koji nikada nije dozvolio da kritika bude tako bedna kao politika… Originalni osnivač Demokratske stranke. Ministar prve vlade nade. Ambasador od ugleda. Mnogo mi nedostaje i dok ovo ispisujem“, govorio je Popović, koji je Perišića nazivao i „Gavrošem sa čestitih barikada“.
Pisac Milisav Savić i Miodrag Perišić upoznali su se burne šezdeset osme godine.
„Dolazio je s najbuntovnijeg fakulteta, Filozofskog. Već tada se javljao u studentskoj periodici, „Studentu“ i „Vidicima“. Uglavnom komentarima o društveno-kulturnim prilikama. I pesmama. Malo ko zna da je prva Perišićeva knjiga bila pesnička, „Alhemičarski krokodil“. Ali, vrlo brzo se okanio poezije. Možda i zato što se njegova robusna, bokserska pojava nije uklapala u opšteprihvaćenu sliku pesnika. Ali su se njegovi komentari i kritički tekstovi i te kako uklapali“, zapisao je Savić.
„Mile Perišić je kipteo od snage, energije. I kad je sudio o knjigama i o političko-kulturnim događajima, bio je krajnje jasan, otvoren. On nije voleo, kako smo to mi junaši govorili, ezopovski jezik. Postali smo bliski u vreme mog uređivanja „Književne reči“, međutim, naš prvi značajniji susret desio se, kako me je podsetila Žana Perišić, na mojoj svadbi u Raškoj, negde u leto ili jesen 1969“, svedočio je o svom prijatelju.
„Negde devedesetih godina bio sam urednik njegove knjige „Razvaline ideološkog raja“. Mile je hteo da mu se knjiga pojavi u „Prosveti“, još uvek velikom izdavaču, iako je i „Prosveta“ bila već jedna od razvalina. Neki Miletov prijatelj, sponzor, nabavio je papir za štampanje, toliko da je „Prosveta“ mogla da štampa još jednu knjigu. Miletova knjiga je zvanično prećutana, jer je tada bio vrlo aktivan u opoziciji. „Prosveta“ mu čak nije organizovala ni promociju, iako je gotovo svakog dana držala po jednu. Mile je sam napravio prezentaciju, u tada čuvenoj Francuskoj 7. Sala je bila prepuna“, sećao se Savić.
Kad je Perišić počeo da se bavi politikom, njihova druženja su se malo proredila.
„Tu i tamo do mene su dopirali glasovi da je u politiku ušao svim srcem i dušom. Mnogo se troši, rekli su mi naši zajednički prijatelji. Čuo sam da je njegova reč na sastancima najvišeg rukovodstva stranke bila poštovana i cenjena. Bio je jedan od malobrojnih koji je otvoreno sve mogao da kaže Mićunu i Zoranu. A neke druge njegove kolege pred njim nisu smeli ni da pisnu. Mile ih je, kažu, obično sasecao prostom rečenicom: „Glup si ti za to!“. Nije, nažalost, uspeo da se otarasi politike. Ona je bila njegova sudbina. Za čoveka kome su damari bili nabrekli od silne energije, to je bio fatalan potez“.
Kako je zapisao Savić, njegov poslednji susret sa Miletom Perišićem dogodio se nekoliko dana po sahrani Zorana Đinđića.
„Popili smo kafu u „Gradskoj kafani“ (ukoliko se ta kafana danas tako zove) na Trgu republike (ili slobode – svejedno). Bio je besan kao ris. Sav se tresao. Pušio je cigaretu za cigaretom“, zabeležio je o svom velikom prijatelju u svojim sećanjima.
A pisac Radovan Gajić, koji od osamdesetih godina živi u Torontu, seća se Perišića kao ambasadora koji im je u Kanadu doneo „njihovu kuću“.
„Umeo je, pred nama, da otvori izložbu sa tri rečenice i da ništa više nije ni trebalo. A da ih se svi sećamo. Umeo je da nam se, o crkvenim i duhovnim okupljanjima, obrati primerno i sa merom. Imao je tu čast da bude među nama prvi „naš“ ambasador, da se mnoštvo oseti uz njega opet kao kod svoje kuće i da negde ima svoju kuću“, zapisao je Radovan Gajić.
Dvadeset godina posle odlaska Mileta Perišića, svi oni koji su ga bliže poznavali smatraju da bi on danas, da je živ, bio šokiran sadašnjom Srbijom.
Sve one suštinske vrednosti o kojima je neprestano govorio u javnosti – moralne, duhovne, intelektualne, ljudske, građanske, urbane, za koje se do poslednjeg trenutka borio da se kao temelji uspostave u našem društvu, kako nam svakodnevica i ova bahata, prostačka, agresivna vlast pokazuju, udaljenije su od nas i današnje Srbije više nego ikada.
Filozof, esteta, ministar…
Perišić je diplomirao na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pored književne kritike pisao je i političko-kulturne oglede (laureat je nagrade „Milan Bogdanović“), i autor je brojnih eseja u književnim listovima i časopisima.
Priredio je i panoramu novijeg srpskog pesnistva „Ukus osamdesetih“, njegovi tekstovi su prevođen na strane jezike, od engleskog do hebrejskog, a među njegovim najvažnijim delima ubraja se knjiga „Razvaline ideološkog raja“ te izbor esejističkih i književnokritičarskihn tekstova „Anđeo istorije i dnevni poslovi“, posthumno objavljena 2004, i predstavljena u Zadužbini Ive Andrića, koju je dugo godina vodio kao sekretar.
Perišić je bio počasni gost na nekoliko britanskih univerziteta, stipendista na Huverovom institutu za rat, revoluciju i mir Stenford univerziteta, bio je ministar za informisanje u Saveznoj vladi Milana Panića, potpredsednik DS (od 1994. do 2000), i jedan od osnivača Veća za demokratske promene u Srbiji, čijim je Političkim komitetom predsedavao do decembra 2000. godine.
Tokom nepune dve godine na mestu ambasadora u Kanadi veoma je doprineo obnovi bilateralnih odnosa sa Kanadom, a njegovom inicijativom organizovana je i prva kanadska konferencija posvećena Balkanu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
