"Sećanje" protiv klišea da "vreme leči rane"

Delo kanadskog reditelja Atoma Egojana govori o Zevu, dementnom stanovniku Jevrejskog doma za stare u Njujorku. U ime Maksa (Martin Landau), još jednog stanovnika ovog doma, i njegove pokojne supruge Rut, Zev se jedne noći iskrada, ponevši Glok pištolj, kako bi pronašao čuvara iz koncentracionog logora i ubio ga.



„Ovo je poslednji put kada imamo priliku da ispričamo takvu priču u sadašnjem vremenu. Za deset godina to više neće moći“, rekao je Egojan u intervjuu za medije, podsećajući na činjenicu da su preostali svedoci Holokausta i te kako stari.



„Veoma je važno razumeti da, iako bi svi voleli da živimo u klišeu da 'vreme leči rane' i da je moguće zbližavanje, zapravo postoji dosta ljudi koji i dalje žive sa svojim besom. Ima ih mnogo koji su i dalje ljuti kao da se to juče dogodilo“, dodaje reditelj.



Plamer, najčuveniji po ulozi kapetana fon Trapa iz filma „Moje pesme moji snovi“ (1965), nije bio u Veneciji za premijeru filma, ali je putem video-linka ispričao da je bio zaintrigiran likom Zeva, čije se sećanje gubi i vraća, a da bi izvršio misiju mora da čita instrukcije iz Maksovog pisma, koji telefonom sve sređuje na njegovom putu po Americi i Kanadi kako bi identifikovao jednog od četvoro sumnjivih – sa istim imenom.



„Nikada nisam imao ovakvu ulogu, uvek sam igrao samouverene ličnosti i velike autoritete. Želeo sam da igram običnog čoveka i želeo da prihvatim takav izazov“, kaže Plamer.



S druge strane Lori Anderson (68), muzičarka, poznata je po tome da nikada nije bila konvencionalna, pa tako to nije ni njen film „Srce psa“, koji je takođe u konkurenciji za nagradu. Film se delom bavi gubitkom njenog terijera Lolabel, ali i supruga Lu Rida.



Ona kaže da nije želela da snimi film kao terapiju zbog gubitka dva bitna duha u njenom životu, već se nada da će ljudi naučiti da se sa smrću suoče otvorenih očiju. „Amerikanci imaju tendenciju da se sa smrću, ratom i ostalim stvarima suočavaju na najudaljeniji način“, zaključila je Lori Anderson.