„Bilo je to uistinu nesvakidašnje iskustvo. Predstava je igrana deset puta tokom nedelju dana, u bloku, i na svim reprizama je sala bila ispunjena do poslednjeg mesta.
Ljudi su reagovali prilično emotivno, ostajali su na razgovorima koji se tradicionalno jednom dnevno održavaju nakon popodnevne predstave sa autorima, bili su vrlo pažljivi i radoznali sagovornici“, priča za Danas Željko Hubač, dramski pisac, kako je izgledala premijera njegovog komada „Bizarno“, koja je održana krajem juna u Tokiju.
Hubač se trenutno nalazi u Kini, gde boravi kao dramaturg predstave „Dama s kamelijama“ Narodnog pozorišta Beograda, ali i v. d. direktora Drame nacionalnog teatra koji po prvi put gostuje u ovoj dalekoj zemlji.
* Na koji način je autorska ekipa iz Japana prišla vašem tekstu? Šta im je bilo blisko?
– Stekao sam utisak da su se jako dugo pripremali za proces proba, da su sa visokim stepenom razumevanja problema kojima se bavim u drami prošli kroz proces, tako da su glumački rezultati (kojima su svi bili jako zadovoljni, a koji su po mom mišljenju na vrlo korektnom nivou) u stvari produkt jasno definisanih odnosa među likovima, što je dovelo do odličnog tempa, predstave bez „praznog hoda“, u kojoj je reditelj vrlo konsekventno sprovodio ideju nesaglasja zrelosti karaktera i godina njihovog života, što je dovelo do svojevrsne, uslovno rečeno, bajkovite forme, koja je podržana zanimljivo plasiranom likovnošću estetike dečjeg crteža.
* Kako biste ocenili upravo završenu pozorišnu sezonu u Srbiji, koju je žiri Sterijinog pozorja nazvao osrednjom?
– Problemi koji postoje u srpskom teatru, pre svega oni produkcioni, ali i organizacioni, umetnički i svi drugi, svakako se ne mogu rešiti nadmenošću koju je, barem sam ja to tako osetio, demonstrirao ovogodišnji žiri Pozorja. Naprotiv, problemi se na taj način marginalizuju, jer u prvi plan izbija polemika koja nema nikakve veze sa umetnošću. Činjenica je da sezona za nama nije bila sjajna, da su mnogi teatri (čast izuzecima) pokazali nizak nivo ambicioznosti kada je umetnost u pitanju, pravdajući se produkcionim problemima, da je entuzijazam pozorištnika na izdisaju, da je mnogo više loših nego dobrih, umetnički promišljenih odluka… Ko zna, možda je teatar kakav danas poznajemo, i kojim smo s pravom nezadovoljni, mnogo bolji od teatra koji nas očekuje u budućnosti, ali kakva god da nam je sudbina, moramo se kloniti autodestruktivnosti, letargije, snobizma, snishodljivosti, nesloge, umetničkog kompromisa i neosvešćenosti u kojoj meri smo i sami doprineli procesu koji nas vuče ka nekoj crnoj rupi koju su nam, svesno ili nesvesno, svejedno, namenili naši „čuvari“ budžeta…
* Umetnici i pozorišta se najčešće žale na nedostatak novca, manje budžete… Pa ipak Drama Narodnog pozorišta u ovoj sezoni imala je čak šest premijera (Ivanov, Narodna drama, Elektra, Carstvo mraka, Ričard Treći i Sumnjivo lice). Kako vam je to uspelo? Takođe, Drama NP je u poslednje vreme postala najrelevantnija pozorišna scena u Srbiji. Čime se vodite kada odlučujete koje ćete autore angažovati, izabrati komade…?
– Prilagodili smo se budžetu od oko 18 miliona dinara tako što smo, zajedno sa autorima, definisali okvire u kojima možemo da se krećemo u radu, a u tome smo uspeli zahvaljujući pripremama koje su ponekad trajale i po dve godine. Okvire smo postavljali sa punom svešću o tome da nam je svaki umetnički kompromis stranputica i uveren sam da je to, u ovim uslovima malih budžeta, jedini način da se napravi kvalitetno pozorište. Dakle, prvi preduslov je blagovremeno planiranje, što podrazumeva i punu umetničku slobodu direktora Drame da kreira repertoar nekoliko godina unapred. Pritom, u međuvremenu, Drama Narodnog pozorišta je postala izazov kvalitetnim autorima, koji u nju ulaze sa najvećim ambicijama, jer smo pokazali u dosadašnjem radu da imamo odličan ansambl, da smo pozorište otvorenog uma, da smo spremni za eksperiment, da imamo energiju da istrajemo u procesu pripreme predstava ne krećući se linijom manjeg otpora, da podržavamo mlade autore stavljajući im do znanja da su problemi tu da bismo ih prevazilazili, a ne da bi zatvarali perspektivu kreativnog rada…
* Uprkos brojnim pohvalama (nagradama koje su predstave ponele, rasprodatim ulaznicama…), ima i negativnih reakcija na postavke za koje se obično misli da nisu namenjene publici Narodnog pozorišta, niti toj instituciji. Kako vi vidite nacionalni teatar u Srbiji? Šta je njegova uloga?
– Najpre, ne mislim da ima puno negativnih reakcija, naprotiv, i to me raduje, daje smisao ovom poslu. Narodno pozorište u Beogradu ima smisla samo kao ravnopravni deo porodice evropskih nacionalnih teatara, a da li će to biti ili ne zavisi od umetničkih rezultata, repertoara koji je razumljiv onima kojima se u toj porodici obraćate. Toliko se „evropejaca“ zapatilo u Srbiji poslednjih godina, vreme je da sa deklarativne pređu na suštinsku podršku procesima koje preferiraju. Svim „dušebrižnicima“, koji svoj sitni interes pokušavaju da predstave kao opšti, pa da ga još i nametnu kao preovlađujući, poručujem uvek jedno te isto: poštujem vaše pravo na estetski sud, samo vas molim da u njega uključite argumente da predstave novog repertoara Narodnog pozorišta vole i publika, i kritičari, i festivali…
* Često se govori o cenzuri u pozorištu. Kako se vi borite sa tim da određene predstave dovedete pred publiku? Posebno one koje nemaju problem sa tim da se uhvate ukoštac sa okruženjem i savremenošću, poput Urbanovog „Sumnjivog lica“…
– San svakog umetnika je da mu vlast zabrani predstavu. Ja se trudim da ostvarim svoje snove. Naravno, ciničan sam… Niti je teatar danas tako bitan da ga cenzurišu ozbiljni faktori političkog života u našem društvu, niti su oni koji pokušavaju da uvedu cenzuru u teatar relevantni društveni čimbenici. Sloboda umetničkog izražavanja je zagarantovana u Drami Narodnog pozorišta. Ako ne mogu da ostvarim to osnovno pravo umetnika u kući koju vodim, neću ni sekund ostati na čelu Drame, ni po koju cenu.
* Mnogo se govorilo o sukobima unutar Narodnog pozorišta, a vi ste čak bili ponudili i svoju ostavku. Da li se nešto u tom smislu promenilo? U kakvim odnosima se danas nalaze zaposleni u ovoj ustanovi?
– Ostavka nije nikakav bauk za ljude koji postoje u profesiji i izvan funkcija, a u trenutku kada posumnjate da su vam umetničke slobode ugrožene vaša je obaveza da je ponudite. To je pitanje mentalne higijene. Moja ostavka nije usvojena, što je signal da imam podršku u radu unutar Kuće. Dokle će ta podrška trajati ne znam i iskreno o tome uopšte ne razmišljam, ali budite uvereni da u mom odnosu prema poslu umetničkog direktora nema, niti će biti prostora za bilo kakav umetnički kompromis. I za sada imam podršku za taj svoj stav od strane većine umetnika u Pozorištu.
* Izjavili ste jednom prilikom da ste znali kada ste postavljeni za v. d. direktora da „v. d. stanje znači da ćete raditi taj posao dok nekom ne zatreba to radno mesto“. Hoće li se nešto po tom pitanju promeniti? Hoće li vam konačno promeniti v. d. status?
– Ne znam. To je pitanje za upravnika, Dejana Savića, on o tome odlučuje. Meni taj prefiks „v. d.“ ne smeta da radim svoj posao.
* Upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić najavljuje da će u godini jubileja Drama dobiti predstave po novim komadima Dušana Kovačevića, Milene Marković… Šta je još planirano i šta biste vi voleli da vidite na scenama Narodnog pozorišta tim povodom?
– Upravnik je stao iza repertoara Drame koji sam postavio i ponudio Upravnom odboru, a koji podrazumeva, osim rada na komadima Kovačevića i Markovićeve, scenske postavke drama Fedora Šilija, Maje Pelević, Nušića, dramatizacije romana Ive Andrića, Bore Stankovića… Sa nama će raditi reditelji Boris Liješević, Egon Savin, Milan Nešković, Nikita Milivojević, Tanja Mandić Rigonat… Intenziviraćemo sesije Filosofskog teatra, napraviti Susrete nacionalnih teatara iz regiona pa će naša publika moći da vidi predstave kolega iz SNG LJubljana, HNK i ZKM iz Zagreba, NP iz Sarajeva, MNT iz Skoplja, CNP iz Podgorice, Nacionalnog teatra iz Budimpešte, pokrenućemo ponovo razmenu sa Dramatenom iz Stokholma, ako najzad uplatimo kotizaciju za Evropsku teatarsku konvenciju moći ćemo da pokrenemo saradnju sa značajnim teatrima iz Zapadne Evrope, želja nam je da u Rusiji odigramo naše predstave rađene po tekstovima ruskih klasika… Mnogo je planova, imamo kapaciteta za njihovu realizaciju, a nadam se da će biti i novca.
* Šta još očekuje ovaj tekst? Imate ideju da „Bizarno“ pretočite u film. Šta se dešava sa tim?
– Naručen mi je scenario, koji sam napisao u saradnji sa Lordanom Zafranovićem, još pre godinu dana, otkupila ga je beogradska filmska kuća NIRA, ali sudbina filma je neizvesna, s obzirom na vrlo komplikovanu produkcionu situaciju u srpskoj kinematografiji. Nedavno se za scenario zainteresovao i vlasnik Croatia filma iz Zagreba, gospodin Željko Zima, ali sve je to još daleko od snimanja…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
