Slobodan Tišma: Moj slučaj, ukratko 1Foto: Promo

A radi se o nihilističkoj „arte-povera poemi, samo za obojene“, uz upozorenje da se radi o vrlo prljavoj partituri u kojoj je svaki pogrešan ton kao uvreda za univerzum, uz piščevu preporuku da je treba čitati na preskok. Takođe, po njegovoj preporuci, treba prvo pročitati deo „Moj slučaj, ukratko“ koji se nalazi na kraju knjige.

Za čitaoce „Danas“, Tišma govori o smislu pisanja, o „ulozi“ umetnika i naravno, malo predstavljanje romana koji vas čeka na štandu „Čarobne knjige“ na ovogodišnjem Sajmu.

* Pa, „pokušali“ ste da pišete. Sa tim pokušajem se poigravate kroz ceo novi roman i dovodite u pitanje sam smisao pisanja… I još ističete da sebe vidite samo kao „polu“ pisca. Zašto?

– Bavio sam se svačim, pisao sam poeziju, bavio sam se konceptualnom umetnošću, muzikom, to baš nije dobra pozicija zato što ljudi u stvari vole da znaju da se bave određeno nekom delatnošću. Ono, ako si pisac – budi pisac. Nisam kod sebe negovao tu vrstu persone da se bavim samo sa jednom stvari u životu. Pa, prozu sam počeo da pišem sa 50 godina. Nikom ne bih preporučio da ide mojim putem, da radi ono što sam ja radio. Izvorna pozicija umetnika za mene je pozicija izdajnika. Uvek moraš da ideš kontra, da ne podržavaš ono što je opšte prihvaćeno. Meni tradicija ne znači ništa. Jednostavno, ja na to gledam tako. Ne pripadam nekom narodu zato što je to moj izbor, nego zato što se to samo tako desilo. Ne držim puno do toga. Slabo sam čitao domaću književnost. Moj književni profil se formirao na čitanju prevedene svetske književnosti i slušajući „Treći program Radio Beograda“. Postojala su i dva profesora od kojih sam mnogo naučio, a to su Sreten Marić i Svetozar Petrović.

Dakle, pozicija umetnika je po meni izdajnička pozicija. Naravno, tu postoji jedan problem ako želite da budete izdajnik. Problem je u tome ako ste marginalac, ako imate poziciju marginalca koju sam ja imao. Tada postoji opasnost da je to izdajništvo koje ide u prazno. Nema nikakvog efekta od vaše izdaje. Ne možete sa margine menjati stvari. Sistem se mora menjati iznutra. Moraš se organizovati, a ja sam se bio organizovao na ulici gde ništa ozbiljno ne možeš da uradiš, mislim na ono ako stojiš svaki dan pred samoposlugom… onda zaista ne možeš ništa promeniti ili uticati na nešto.

* I na tribini „Socijalna plastika“ koju uređuje Nebojša Milenković ste, pre neki dan, govorili o tome da ne vidite smisao više. Zašto je to tako?

– U poslednje vreme, stalno razmišljam… osećam jedan ogroman besmisao svega. Uopšte ne vidim smisao, postavljam sebi pitanja: zašto se ja bavim književnošću?, šta sam ja to radio u umetnosti kojom sam se bavio 50 godina?, zašto?… Jednostavno, ne vidim nikakav smisao. Naravno, nije to uvek bilo tako. Nekada sam, uz ljude sa kojima sam stvarao, video smisao u svemu tome. Onda kada smo se na „Tribini mladih“ bavili konceptualnom umetnošću, kasnije kad sam se bavio muzikom… To je bio čitav jedan život. Danas, kada sagledam sve to, zaista mislim da je imalo smisla. Danas pišem… i dalje pišem jer je to jedini način da živim ali me spopada stalno jedna vrsta ravnodušnosti, ćutanja… a da, u stvari, jedino u tome može biti bar nekog smisla.

* Šta je najviše doprinelo tome?

– Moje osećanje stvari je da su mediji, naročito televizija, uništili umetnost. Kako su mediji sve više napredovali, umetnost je sve više bila skrajnuta. Danas, u medijima dominiraju politika i sport. Čak i zabave nema. Politika i sport su zauzeli kompletan prostor javnosti, a tu je opet dominantno ko koliko može, koliko ko ima moći, koliko je brz i snažan, koliko može da razbije protivnika. U sportu i politici je stvar da pobedite protivnika, a to je daleko od ideje umetnosti. Umetnost se tu izgubila. Možda nisam u pravu, ali tako osećam i vidim stvari.

* Da predstavimo budućim čitaocima tizer vaše knjige o tom „pokušaju“?

– Ova knjiga je nastala samo kao pokušaj pisanja i rezultat je nemogućnosti da se pripovedanje ovaploti u formi romana. Put nesreće glavnog junaka Stiva biće trasiran samoubistvom njegovog očuha, koji je završio u talasima Jadranskog mora, zatim kidnapovanjem i silovanjem njegove majke od strane trolopovskih formacija u novom balkanskom ratu, što će imati za posledicu njegov smeštaj u dom za nezbrinutu decu gde će upoznati svog zaštitnika i svog ubicu LJuba DŽavola. Ipak, njegov susret sa profesorom Kurepom za koga se sumnja da je tajanstvena baka-ljudožderka, omogućiće mu zadovoljenje njegove večite čežnje za Amerikom, makar samo fizički, telesno, u vidu prodaje njegovih vitalnih organa. Ovaj roman je surova pripovest o jednom svetu bez Boga ali i bez čoveka, u kom je jedini spas od patnje i bola, u pisanju kao pseudoumiranju – to je to.

* A ko sve čini „zanimljivu skupinu“ likova u ovoj „arte-povera“ poemi?

– Lica i izvođači, da vas ispravim. Dakle: Ja kao ja, petnae(sto)godišnjak, štićenik doma za nezbrinutu decu; Ja kao dvadesetogodišnjak, pesnik, grafičar u štampariji Dnevnog lista; Sedam(deseto)godišnjak umetničkim imenom Stiv Naiv, matori senilni skriboman koji izigrava sirotog Skardanelija (s uma sišavši pesnik Helderlin); On kao ja, tamagoči-privezak, tridesetogodišnjak, internet izdavač, bivši crtač stripova; Majka, nastavnica fiskulture, konobarica, posle otmice reinkarnirala u Vršačkom sanatorijumu za umobolne kao žena bez sećanja; Očuh, ratni vojni invalid, tapetar, pretpostavlja se da je izvršio samoubistvo bacivši se sa trajekta u Jadransko more; Očev prijatelj ili utvara oca, đurvidečki Odisej; LJubovir Krucinjak zvani LJubo DŽavo, moj domski zaštitnik i moj ubica, paravojnik; Abgelinda Afrić, nastavnica muzičkog obrazovanja, moja učiteljica života; Prof. dr Paško Kurep, akademik, psihijatar, pisac; AnÁnA, Kurepova ćerka, studentkinja nove nauke o faličnom, tj. faličkom mozgu na Kembridžu; Sava, automehaničar, adventista i Raviojlo, bibliotekar.

Da ne otkrijemo suviše budućem čitaocu, osim činjenice da je pisac Slobodan Tišma, čiji je život jedna velika priča, za moto „ovog slučaja“ stavio jedan Andrićev „znak pored puta“, a koji glasi: „Pisac treba da piše i priča, ali ne da od svog života stvara priču. Oni koji to čine greše i prema sebi i prema čitaocima, a ponajviše prema „istini““. I još je ISTINU sam stavio u kurziv. Mislim, Tišma je stavio „istinu“ pod kurziv.

Naravno, ne stvara Tišma od svog života priču, to rade drugi. On samo pokušava da živi i da se bavi pisanjem. I to je jedina ISTINA. Kao i činjenica da njegov novi roman, o kojem se već neko vreme „šuškalo“ u javnosti, više nije samo njegov, već svih čitalaca koji će potražiti svoju istinu o njemu.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.