foto Aleksandar Letić RTS promoKada bismo živeli kao sav običan svet, u drugačijim okolnostima i normalnoj državi, pričali bismo o trendovima između dva neobavezna događaja, ne samo o Utisku nedelje. Između Zimskih olimpijskih igara i finala tzv. Super boula.
Tamo gde nije rat u Ukrajini ili diktatura u Iranu jeste cirkus u Americi poput našeg i ipak postoji i skrbi se tradicionalna godišnja revizija u entertejmentu.
Od Gremija do Oskara ili Zlatnog studija do Porina, mi manifestacijama i priznanjima ne pratimo takvu igru brojeva i impresija. S druge strane zadivljeni smo kako je hrvatski film „Svadba“ u bioskopima, kao jedinom ili jednom od merila vrednosti, prešao milion gledalaca.
Nadmašiće „Tomu“ i „Južni vetar“, moguće dostići „Zonu Zamfirovu“.
Takođe hrvatski „Fiume o morte“ dobio je nagradu evropske akademije AFA za najbolji dokumentarac. A srpski film se zadesio u svojevrsnom limbu diskontinuiteta državnog sufinansiranja.
Pa ipak glede i unatoč pokazao svojevrsnu žilavost sa 17 igranih ostvarenja, od kojih pet otpisujemo na produkciju Željka Mitrovića. Jedan od preostalih 12, mahom festivalskih, film je Nikole Ležaića „Kako je ovde tako zeleno“ koji je u Puli poneo Zlatnu arenu za manjinsku koprodukciju.
Njime, u Dalmaciji, započinje prošlogodišnja opsesija ovdašnjeg kulturnog i medijskog prostora srpskim nasleđem u Hrvatskoj, 30 godina nakon ratnog poraza.
Završava NIN-ovom nagradom za roman Darka Tuševljakovića „Karota“ koji se odigrava u Zadru.
Između, poput follow up fatuma, stoje dve najbolje prošlogodišnje serije koje su tema ovog sad već redovnog osvrta.
Moguća je dilema zbog žanrovske različitosti koja je bolja i koja bi, da postoji, ponela domaći Emi ili makar u Hrvatskoj pomenuti Zlatni studio.
Tamo je on pripao tinejdžerskoj eksperimentalnoj drami „Sram“, čiji je uzor očigledno „Adolescence“ pre nego „Smogovci“.
Javni servis kakav bi morao da bude
Kod nas, po meni, a sadržajem se mogla komotno pronaći i u konkurenciji Jutarnjeg lista, najbolja je RTS-ova dokumentarna serija u 16 epizoda „Kultura Srba u Hrvatskoj“, koja se emitovala u prime time-u od jeseni do kraja prošle godine.
Potom dobila i ovogodišnji aneks u vidu Trsta i Beča.
Ona je je Javni servis kakav bi morao da bude, zanimljiv i edukativan, svojevrsni nekadašnji „Vuk Karadžić“ Đorđa Kadijevića 2.0.
Serijal su uredili i kroz Liku, Kordun, Baniju, Istočnu Slavoniju i Baranju, Istru, Zapadnu Slavoniju vodili Nataša Drakulić i Boris Miljković, dok su epizode o Dalmaciji, Dubrovniku i Zagrebu osmislili Nikita Milivojević, Tamara Baračkov i Đorđe Matić.
Pa kako je autorski rukopis i prepoznatljiv pečat poslednjeg i najvećeg kreativca Takovske 10 Miljkovića u našem nevremenu bio očekivan, nenadano je izvrsna, nemala autorska participacija Drakulićeve, u srazu njenog upitnog ostvarenja „Dara“…
Takođe, nadasve duhoviti Nikita i Đorđe kao i decentna Tamara donose svi skupa jednu pre svega ideološki neopterećenu istorijsku introspekciju u kojoj veza između crkve i nacije jeste nepobitna, ali nimalo retrogresivna.
U njoj kompetentni sagovornici, fotografija i režija plastično demonstriraju šta su sve Srbi u svojoj vekovnoj autentičnosti i prisutnosti u Hrvatskoj imali pa izgubili.
Bez prenaglašenog samosažaljevanja, svakodnevno prisutnih u news ili igranim narativima, već rafinirana u slavi nekadašnje emancipacije od vojne krajine do dve države, Austrougarske i Jugoslavije.
Sikvel „Braće po materi“ u Kninu
Nažalost resantiman poraza, ovde obožavan od Kosovskog boja, sadržaj je poslednje dve suvišne epizode igrane serije „Tvrđava“, o kojoj se pričalo u kontekstu nezabeleženog televizijskog rejtinga i recepcije.
Iako autorsko osveženje Mirka Stojkovića i Gorana Starčevića, očituje se dramaturški impakt Nikole Pejakovića oličen u njegovoj prethodnoj trilogiji, kao i produkciona podrška Miloša Avramovića.
Polazeći od premise ličnog – porodičnog mikrosveta u procesu raspada Jugoslavije, Biljana Srbljanović u afirmativnom prikazu serije ipak je tačno rezonovala gde bi nas taj epilog mogao odvesti.
Serija, kao sikvel takoreći, nastavlja u Kninu, tamo gde su 1988. stali Šotra i Jovan Radulović filmom „Braća po materi“.
Iako slika vezu dvoje tinejdžera Srbina i Hrvatice (Ognjen Mićović, Darija Vučko), njen krešendo je dijalog Nikoline Friganović i Jove Maksića.
Naših roditelja koji su, zarad fantazija iz Simine 9a u Beogradu i Instituta za historiju radničkog pokreta u Zagrebu, od balvan revolucije do Petrovačke ceste izgubili sve.
Pride i gore navedeno u „Kulturi Srba u Hrvatskoj“.
„Tvrđava“ u dobroj meri pere različite motive i odgovornosti, svodeći rat na tranziciju kapitala proskribovane jugoslovenske državne bezbednosti tzv. DB.
Štaviše, kulminira klišeizacijom jednog jedinog lokalnog Hrvata (odličnog Slaviše Čurovića) i deja vu-om u filmovima „Dara“ i „Oluja“.
Istini za volju, poslednji kadar je dokumentaran.
Današnja druga i treća generacija Srba iz Hrvatske, od Nove i Stare Pazove do Batajnice i Altine, sukus je naše privredne omnipotentnosti.
Iako upitne biračke opredeljenosti, Vojvodina i Beograd demografski su preživeli na toj kolonizaciji.
Naposletku rezime.
U prethodnoj godini snimljeno je i započeto 14 novih serija, deset je dobilo nove sezone.
Zbir od 24, mahom Telekom Superstar produkcija, iako značajan, zapravo pada u odnosu na 36 iz 2021.
Iz njima znanog razloga, iako po kastingu ili produkciji ambiciozne: „Pasjača“ Marka Manojovića i „Otmica“ Miroslava Lekića, (baš kao i „Ringišpil“ Jelene Bačić iz 2024) nakon pretpremijernog prikazivanja, nisu imale premijernu nacionalnu pokrivenost, pa se o njima ne može suditi.
Serijska adaptacija filmova „Kafana na Balkanu“ (Aca Lukas – Pokidan/Stravično) i „Volja Sinovljeva“ nije polučila pažnju, „Ruski konzul“ u takvoj ekstenziji je bio dodatno negledljiv.
Sitkom-sapunice i Milevin hajp
Dobili smo pregršt novih hibridnih sitkom-sapunica gde uz Telekom u zagradi navodim samo amblematične koproducente serija: „Rale i Mare“ (Rastko Janković i Marija Veljković), „Pelagijin venac“ i „Dadilja sa sela“ (Goran Stamenković), „Samonikli“ (Saša Mirković), „Izazov“ (Gaga Đurković).
Imali smo i nešto što bi se sledeći uzor „Belog lotusa“ moglo sagledavati kao hotelski podžanr: „Hotel sa 3 zvezdice“ Ivana Marinovića i Nikole Đurička na Prvoj, scenaristički sporno ali svejedno dosadno „Miholjsko leto“ na RTS-u, „Nasledstvo“ Žarka Jokanovića na Pinku.
Kod višesezonalnih produkcija pre svega funfact da je „Državni posao“ najdugovečnija serija koja, kao i ova vlast, traje još od 2012.
Možda joj je zaista vreme da se konačno i završi.
Najveći tzv. hajp nezasluženo pravi „Radio Mileva“ iz tog drugog dominantnog podžanra kućnih saveta – stambenih zajednica gde su i „Igra sudbine“ i „Krunska 11“. Iako joj se u finalu učitava doza subverzije, „Mileva“ zapravo postmortem revitalizuje Sinišu Pavića, predaleko od uzornosti jugoslovenskog standarda „Pozorišta u kući“, čak i skromnije „Vage za tačno merenje“.
U takvom sagledavanju uporedimo Olgu Odanović i Radmilu Savićević čiji smo jubilej 100-godišnjice rođenja prošlog vikenda kolektivno prespavali.
Pritom ne mislim da je Olga loša glumica, jer je svojom autentičnošću nosila „Selo gori“, već ovde jednostavno, u ovoj dramaturgiji i režiji, nešto ne štima, škripi.
U kontekstu spomenute „Svadbe“, ko se seća ne tako ogromnog ali ipak hit filma „Realna priča“, izgubio se u meandrima hiperprodukcije domaćih serija.
Da li je primetio, pratio ili propustio ovogodišnju treću sezonu pod naslovom „Mama i tata se igraju rata“?
Na kraju, solidno standardizovane kriminalističke serije: 7. sezona „Ubica mog oca“ i 3. sezona „12 reči“ dve dobre autorke, opet Nataše Drakulić i Jelene Stolice.
Za razliku od većine pomenutih serija, korektno slikane, izmonitrane, prva sledi uzor „Žice“, druga skandinavski noar.
Ipak kao da je nedostajala harizma glumačkog praoca Tihomira Stanića, glavni akteri Vuk Kostić i Viktor Savić vremenom su gubili „verodostojnost“, nisu ga nasledili.
Faktografije radi, u rečenih 10 serija spada još „Branilac“, „Derbi na Autokomandi“ i „Crna svadba“, koja je, ako je možda i bila takmac 2021, protekle godine neprimetna.
Sa tog i takvog žanrovskog crossover-a policajskog i metafizičkog s nestrpljenjem čekamo konačni, treći nastavak „Senki nad Balkanom“ – Dragana Bjelogrilića.
Najverovatnije na Nova S, koja je lani preskočila igranu produkciju.
Vreme Trećeg Rajha u osvit Drugog svetskog rata identično je našoj sadašnjosti.
Nekad smo o tome mi takođe snimali TV drame i serije poput „Nirnberškog epiloga“ (1971) u kojoj je Pavle Vuisić tumačio Geringa, pet decenija pre Rasela Kroua, Branko Pleša Openhajmera.
Vuisić, Pleša i Cica Perović ove godine beleže jubileje stogodišnjica, serija „Salaš u malom Ritu“ pedeset.
O tom, potom i mogućem sumarumu tačno dve decenije domaće produkcije Srbije kao samostalne države, nastaviće se.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
