Srboljub Dimitrijević: „Staro mi dajte“

Naime, u vreme kad sam bio mlad, vredno je bilo ono piščevo – Borino, staro, mudro, ono duhovno, znanje, iskustvo, pesme, običaji, sokaci, dert, žal itd. Međutim, danas, kada sam star to više ne važi, već je vredno ono mlado, mlado telo, novo, što novije, informacija, permanentno viđenje u ekranu, veselo, razigrano, nabildovano… staro nikako osim starog vina ili rakije.

Rekoh… nemam sreće… takvo je vreme, da ono staro, ako produžimo dalje od Borinog, ono arčee ne važi, ako ga i još uzimamo kao najstarije i temeljno.

A šta to ne važi u vremenu kada se mlado i telesno širi planetom, pošavši iz najmlađe imperije SAD, dobre replike Rima, reklamirajući novu modernu ili post, post… modernu, tj. globalizaciju?

Stariji moj kolega Aristotel smatra da arche ima sledeća značenja: početak, povod, osnova, poreklo, načelo, polazište… ono zajedničko svih počela je da su ono prvo odakle nešto ili jeste, ili nastaje ili se saznaje.

Dakle, prosto rečeno, ovog puta ne važi da je ono „staro“ „prvo“ odakle nešto ili jeste, ili nastaje ili se saznaje, već mlado, telesno, novo što više, novije od novijeg ili svakog trenutka „taze“ i tako u nedogled.

Opet nenadano i paradoksalno, u ovom vremenu mladog pojavljuje se nešto baš staro među prvim živim oblicima, virus koji ozbiljno preti najmlađem organizmu koji hoda planetom Zemljom, čoveku, i to iz jedne od najstarijih zajednica – Kine.

On se prenosi, u sličnom značenju kada je reč o našem srpskom jeziku – kijanjem, dakle kada „kine-mo“.

A kada mi nismo bili u nešto na radikalan način umešani kao najstariji, što i pokazuje dolazak stručnjaka i materijala iz ove zemlje. Dakle kijanjem se ono najstarije iz veoma arhaične zemlje, prenelo preko moderne Evrope do post, post… modernih SAD, ili globalno.

Imamo situaciju da se ono najstarije-arche, pošto je temelj svega, pojavljuje u nečemu mladom, novom a opet i dalje ostaje najstarije.

Pogotovu kada se uzme u obzir da se stariji odmah bacaju u izolaciju, jer staro plus staro znači okončanje. Zbunjujuće je što se izgleda Kina, kao stara nacija, izborila sa virusom.

Ostaje da se vidi, razvoj stvari u post, post… mladoj SAD.

To jest, možda važi, ali prosto nezamislivo, ono „panta rei“, mog arche kolege Heraklita. Dakle, sve teče, sve se menja i nema ničeg nepomičnog. A opet, ostaje zbunjujuće ali i lepo i uklapa se u post, post… modernu, kada on kaže: „Sunce je svaki dan novo“. Staro a novo!?

Najviše bih voleo da mi neko prokomentariše i kaže da sam „neozbiljan“ i malkice haotičan. Prosto, „neozbiljno“ je u vezi sa mladim. To nije loše, jer znači „neostvareno“.

Setimo se da ponekad u duhu naših „dragih suseda“ i mi kažemo „zbilja“ za „stvarno“.

Staro je uvek ozbiljno ili ostvareno.

Evo ovaj stari živi organizam-virus deluje vrlo temeljno, većinu će podmladiti bar ponašajno i otići. Zatim iz ovog haosa sledi obično kosmos, prema mojim arhaičnim kolegama. Svet kao kosmos je uređen i lep.

I tako posle mnogih „post, post“ ili „postova“ opet dolazimo do moderne, a možda i do onog Borinog sa početka: „Staro, staro mi dajte“. Ovo me je svakako podiglo iz čemernog stanja.