Zašto Uskrs ne funkcioniše na filmu?

Svega dva-tri. I to ako dva od ta tri malo rastegnemo kako bismo ih svrstali pod pojam „uskršnji“, piše Igor Tomljanović za Index.hr.

Naravno, nije reč samo o Hallmarku, isto važi i za kompletnu holivudsku produkciju. Svakog Božića televizijski i drugi ekrani preplavljeni su božićnim klasicima svih žanrova.

Porodična komedija? Može, Home Alone. Romantična komedija? Imamo, Love Actually. Fantastika? The Polar Express. Akcija? Naravno, Die Hard. I tako unedogled, čak i bez pominjanja klasičnih religijskih filmova.

Božićni duh zajedništva naspram uskršnjeg koncepta žrtvovanja

Možete li se, međutim, setiti nekog uskršnjeg filma u bilo kom od pomenutih žanrova? Ne možete? U redu je, nije do vas, ni uz pomoć Diogenove sveće nećete ih pronaći više nego što imate prstiju na ruci.

Pa kako to? Nije li Uskrs najveći hrišćanski praznik, veći čak i od Božića? Hrišćanima jeste, ali Holivudu nije. Naime, dok je za filmsku, trgovačku i marketinšku industriju Božić tek „šoping sezona prerušena u praznik“, kako ga je svojevremeno definisao komičar Džordž Karlin, Uskrs se zasad pokazao kao tvrd orah za prerušavanje.

Zašto je to tako? Holivud je božićni narativ, njegovu ikonografiju i vrednosti uspeo da uobliči u jednostavne, ali efektne priče koje su počele da funkcionišu kao zaseban žanr, dok Uskrs, njegovi običaji i vrednosti, jednostavno ne nose dovoljan dramaturški potencijal. Božić je praznik čuda, topline i detinjstva, Uskrs je ozbiljan praznik usmeren na duhovnu obnovu.

Svaki božićni film svodi se na sledeće: u prvih deset minuta glavni junak ili junakinja nešto izgubi — partnera, porodicu, decu, samopoštovanje, smisao života — da bi to u poslednjem trenutku ipak pronašao ili pronašla. Rešenje je uvek isto i zove se ljubav, odnosno zajedništvo, odnosno porodica. Koja počiva, naravno, na svetoj porodici iz koje je izvedena cela simbolika Božića.

Koncept „božićnog duha“ vremenom je postao univerzalan simbol za dobrotu, darivanje i pomirenje, što je poklon koji industrija zabave nije mogla da ne iskoristi. Pokazalo se da se taj jednostavan narativ lako uklapa u čitav niz različitih priča i žanrova koji sasvim dobro funkcionišu čak i ako niste religiozni.

Deda Mraz naspram uskršnjeg zeke

S druge strane, iako je i Uskrs praznik kada se porodice okupljaju na zajedničkom ručku, sama simbolika Uskrsa bitno je drugačija, ozbiljnija i potresnija. Teme kao što su iskupljenje i žrtvovanje nisu naročito pogodne za lagane komedije, pa je teško na njih nakalemiti vesele melodije i jingle bells.

Uskrsu zato preostaju tek klasični verski filmovi i biblijski spektakli, ali i sa njima treba biti oprezan, jer prizori Isusovog raspeća, čak i kada ih ne režira Mel Gibson, ne predstavljaju ideal porodične zabave za nedeljno popodne.

Kad je reč o glavnim likovima, Božić je sa Deda Mrazom u ogromnoj prednosti. Za početak, deka izgleda filmski, ima crveno odelo, kapicu sa cofom i belu bradu. Ima jasnu misiju, posebne moći i prepreke, na primer uske dimnjake, a svetom se vozi u kočijama koje nebeskim svodom vuku simpatični irvasi. Kako se takmičiti s tim?

Sa druge, uskršnje strane, imamo lik zeca koji po dvorištu skriva jaja i više naginje crtanom filmu nego filmu za celu porodicu.

Ne malu prednost božićnim filmovima daje i čvrsto definisan i veoma atraktivan vizuelni dizajn: sneg, Sneško Belić, šarene lampice, praporci, okićene jelke, kamin i debeli džemperi, sve u komplementarnim bojama, crvenoj i zelenoj, uz šljokice.

S druge strane, Uskrs koristi pastelne boje, ali ni uz pomoć ofarbanih jaja i šarenih zečeva ne uspeva da izbegne utisak ispranosti.

Kako izazvati šoping groznicu u doba posta

Uz to, običaj tucanja jajima, koji kod nas često predstavlja vrhunac uskršnjeg uzbuđenja, u Americi je redak, pa ga zato nema ni u filmovima. Mnogo su češće uskršnje igre poput potrage za jajima ili kotrljanja jaja kašikama po travi, a najpoznatije kotrljanje jaja događa se na travnjaku Bele kuće. Zaista, uskršnjim uzbuđenjima nikad kraja!

Last but not least, Božić pada na početak godine i stvara božićnu sezonu u trajanju od puna dva, gotovo tri meseca. U tom periodu božićni filmovi šalju nam poruku da je ljubav sve što nam treba, naravno, tek pošto kupimo sve ono što nam nedostaje.

Uskrs ima tu manu da je terminom promenljiv i zapravo se svodi na jedan produženi vikend, a pre njega je skoro dvomesečni post, odnosno odricanje, pa se trgovci suočavaju sa nemogućim izazovom: kako izazvati šoping groznicu u doba posta?! Ne čudi onda što u Uskrsu ne vide značajniji komercijalni potencijal.

Osim toga, postoji i razlika u tradiciji darivanja za Božić i Uskrs. Dok za Božić kupujemo železnice koje zauzimaju čitave sobe, za Uskrs će klinci dobiti tek mali znak pažnje, simboličnog čokoladnog zeku i možda još neku sitnicu, masku za mobilni telefon, novu belu košulju za odlazak na misu ili, ne daj bože, knjigu.

Ukratko, dok je Božić odavno iz verskog praznika prerastao u dominantan lifestyle brend, Uskrs je ostao puki religijski događaj, kako u prodavnicama tako i na filmskim ekranima. Zbog toga uskršnjih filmova, onih koji nisu strogo verski filmovi — odnosno onih konceptualno sličnih božićnim porodičnim filmovima — zaista nema mnogo, ali pošto televizije u vreme praznika imaju potrebu za takvim sadržajima, neki su s vremenom ipak stekli status uskršnjih filmova.

Zato evo jedne mini-liste od pet dobrih filmova koji su stekli atribut uskršnjih i koje će vam biti uživanje da gledate bez obzira na to da li ste vernici ili ne.

5. The Way (Emilio Estevez, 2010)

To je priča o Amerikancu (Martin Šin) koji odluči da prepešači hrišćansku hodočasničku stazu Camino de Santiago i da na taj način pokuša da se na duhovnom nivou poveže sa otuđenim sinom koji je na njoj poginuo. Dok hoda Caminom, susreće druge ljude, koji svi traže veći smisao u svojim životima, pa vremenom i on pronalazi u sebi snagu da se suoči sa smrću sina i pronađe nadu.

Verujem da ovako kratko prepričan sadržaj zvuči mnogo sladunjavije nego što zaista jeste. Film nezasluženo nema bolju reputaciju, jer je reč o zaista dobro napisanom, režiranom i odigranom filmu koji prevazilazi uske verske okvire i uz mnogo osećaja za psihologiju promoviše opšte humanističke vrednosti.

4. Easter Parade (Čarls Volters, 1948)

Raskošni džuboks mjuzikl o plesaču (Fred Aster) koji se kladi da bilo koju devojku iz hora — izbor će pasti baš na Džudi Garland — može da pretvori u zvezdu do naredne uskršnje parade, pravi je holivudski spektakl koji pršti bojama i sjajnom muzikom Irvinga Berlina.

Zahvaljujući starinskoj feel-good atmosferi, ljubitelji zlatnog doba Holivuda teško će pronaći bolju uskršnju filmsku zabavu.

3. Chocolat (Lase Halstrem, 2000)

Misteriozna žena Vijan (Žilijet Binoš) sa ćerkom dolazi u religiozni gradić u francuskoj provinciji upravo na početku posta i otvara prodavnicu čokolade. Strogi načelnik koji insistira na postu, molitvi i izbegavanju svih užitaka doživljava to kao provokaciju, pa će Vijan biti potrebno mnogo umešnosti da stekne poverenje meštana, a finale filma odigraće se upravo na Uskrs.

Chocolat zaista nije tipičan uskršnji film, čak i kada bi postojalo nešto takvo kao tipičan uskršnji film, ali je zapravo najbliži konceptu koji funkcioniše kada je reč o božićnom filmu: kroz ljupku i nepretencioznu fabulu, film pokušava da ispriča univerzalnu priču o toleranciji. Onu među ljudima, ali i o toleranciji prema sitnim užicima, kao što je, na primer, čokolada.

2. Monty Python’s Life of Brian (Teri Džouns, 1979)

A sada nešto sasvim drugačije, crna ovca među uskršnjim filmovima, odnosno uskršnji film koji je toliko uskršnji da je u nekim zemljama bio zabranjen, poput Velike Britanije, Irske ili Norveške (zbog čega su ga u Švedskoj reklamirali kao „film toliko smešan da je zabranjen u Norveškoj“).

Iako su ga optuživali da se ruga liku Isusa, Monty Python’s Life of Brian uopšte ne govori o njemu, već o Brajanu iz naslova filma, koji je rođen u isto vreme kada i Isus, u susednoj štalici, pa ga celog života greškom smatraju Mesijom.

Kulminacija filma je razapinjanje na krst, što je središnji događaj Velikog petka, ali umesto muke Isusove u njoj Brajan i ostali razapeti veselo zapevaju Always Look on the Bright Side of Life i tako tragični biblijski trenutak izvrću u apsurdnu komediju o optimizmu u najgorim mogućim situacijama. I umesto u carstvo nebesko uđu direktno u antologiju svetskog filma.

Iako satiričan, film zapravo postavlja više pitanja o veri nego desetine generičkih biblijskih spektakala, pa je u nešto liberalnijim evropskim zemljama stekao kultni status i počeo često da se prikazuje upravo za vreme uskršnjih praznika. To je povremeno izazivalo proteste moralno strožih gledalaca, ali s vremenom sve manje. Kod nas za takav programski iskorak još, očigledno, nije došlo vreme.

1. Ben-Hur (Vilijam Vajler, 1959)

Još jedan film koji kao nema veze s Isusom, a zapravo je i te kako ima. Iako je na plakatu velikim slovima odštampano „A Tale of Christ“, njegov glavni protagonist je Juda Ben-Hur, jevrejski plemić koji završi u rimskom ropstvu.

Isusov život teče paralelno sa Judinim od samog početka pa sve do kraja. Njihovi životi nekoliko puta se isprepletu: kada Judu kao roba vode u galije, on pada od žeđi, a nepoznati tesar (Isus, čije lice u filmu nikada ne vidimo) daje mu vodu uprkos zabrani rimskog vojnika.

Godinama kasnije, Juda pokušava da da vodu Isusu dok ovaj nosi krst prema Golgoti. Iako je film najpoznatiji po spektakularnoj trci dvokolica, emotivni vrhunac filma upravo je Isusovo raspeće.

Čitav luk lika Jude Ben-Hura zapravo je uskršnja metafora: on počinje tražeći osvetu (što kulminira trkom dvokolica), ali završava pronalazeći mir i oprost. Zato je Ben-Hur i dalje prvi izbor na gotovo svakoj listi uskršnjih filmova — i teško da će ga iko uskoro s tog mesta skinuti.