Štefan Kegi: Veštački život napravio je od mene posmatrača stvarnog života

Jedna od tema ovog Meleovog predavanja koji robotu „pozajmljuje“ glas je autobiografska – piščev bipolarni poremećaj ličnosti za koji je tipičan strah od gubitka kontrole a to je upravo ono što Mele radi kad dozvoljava da robot govori umesto njega.

Ovaj, kako je najavljeno, duhovit i pametan komad spaja opšta pitanja „posthumanizma“ (shvaćenog kao kritika antropocentrizma) s onim pitanjima koja se odnose na suštinu pozorišta. U razgovoru za „Danas“ reditelj Štefan Kegi govori o tome šta ga je privuklo humanoidnoj robotici, o reakcijama publike na njenu primenu u pozorištu, o mašinama i ljudskosti.

Kako ga vi doživljavate ovogodišnji slogan Bitefa „Na ivici budućnosti“, koje su vaše asocijacije?

– Da li je ivica u ovom slučaju tačka na kojoj skrećemo na putu ka budućnosti, u smislu da ono što je bilo pre nije kao ono što će biti posle?

To bi bila moja analiza… (smeh) Ali ja nisam osmislio slogan festivala, tako da ne znam tačno… Moja prva asocijacija je da smo na svojoj putanji ka budućnosti napravili skretanje, a nadam se da smo iz toga nešto i naučili.

Zašto vam je bilo važno da se bavite pitanjima odnosa čoveka i mašine, kopije i originala?

– Bio sam zadivljen humanoidnom robotikom koju sam viđao na izložbama vizuelnih umetnosti, ali mi je delovalo kao da je njen potencijal nedovoljno iskorišćen u toj formi.

U galeriji prilazimo eksponatu, u ovom slučaju robotu, a zatim nastavljamo dalje, dok u pozorištu očekujemo da se na sceni pojavi čovek i da tom čoveku prepustimo kontrolu, vreme i pažnju.

Kad se na njegovom mestu nađe robot, stvara se neka čudna dinamika moći između nas i izvođača za kog nismo sigurni da li je čovek ili nešto drugo.

Ono što je zanimljivo u tom odnosu, i što otkriva rad Tomasa Melea, jeste da čovek nije u stanju da spreči svoje mehanizme saosećanja kad prepozna ljudsku mimiku ili pokrete tela, oni se odvijaju po nekom automatizmu koji nas onda vraća na pitanje ljudskosti na kom toliko insistiramo.

Ako su budućnost roboti, stvoreni u ovakvom već dehumanizovanom svetu, imamo li razloga za još veću zabrinutost ili će nam mašine pokazati put ka ljudskosti?

– Ova predstava u stvari postavlja pitanje da li je esencija ljudskosti u grešci, u neefikasnosti.

Ako to shvatimo, promeniće nam se i perspektiva o našoj ljudskosti. Ljudskost možemo definisati na različite načine, ali jedna od definicija bi trebalo da obuhvati našu manjkavost, sposobnost da ostanemo pri nevolji, kako piše Dona Haravej, da dopustimo sebi da ne budemo sve efikasniji, jer je to ono za šta su mašine zadužene.

U Aziji se prave humanoidni roboti dok se u evropskim zemljama upravo to izbegava. Imate li neku opservaciju zašto?

– Sociolozi sa kojima sam razgovarao tvrde da se to dešava jer, na primer, u nemačkoj industriji automobila, dizajneri su smatrali da ako naprave čovekolike robote, ljudi će želeti da ih unište jer će biti ljubomorni na njih i mrzeti ih jer im oduzimaju poslove, i mislim da je to razlog zbog kog kaskamo. Kako se korišćenje robota širi iz industrijskog u uslužni sektor: recepcija, informacije, hotline, čini mi se da odjednom imitiramo azijsku strategiju da nam roboti liče na heroje iz stripova. Deci su roboti slatki ako imaju oči kao Diznijevi junaci. Sličan se efekat očekuje i od robota koji bi trebalo da nas dočekuju na železničkim stanicama.

U ovom performansu stvarni pisac Tomas Mele razgovara sa svojom robotizovanom kopijom. U kakvom je odnosu, ovako postavljenja situacija na sceni sa bipolarnošću samog Melea o kojoj on iskreno govori u svojoj knjizi?

– On na taj način dolazi do psihički stabilne verzije sebe – svog avatara, što je zanimljiv pristup jer smo svi već navikli da uklanjamo svoje male bolesti i probleme uz pomoć ne samo tehnologije, nego i lekova, kako bismo bili što efikasniji. Na neki način nam naučna fantastika daje viziju kuda bi taj put mogao da vodi u budućnosti.

Da li su reakcije publike na „Dolinu jeze“ za vas bile (ne)očekivane i zašto?

– Iako je publika unapred znala da se radi o komadu koji predstavlja robota na sceni, i mi smo to otvoreno komunicirali, iznenadio me je broj ljudi koji su mi nakon predstave govorili: „Tokom cele predstave nisam verovao da se radi o robotu, već o glumcu koji glumi da je robot koji glumi da je čovek, i rekao bih da je veoma dobar glumac. Tek posle, kada smo pozvani da priđemo bliže objektu, shvatio sam o čemu se radi“.

Može li izvođača/glumca u pozorištu da zameni robot?

– Mislim da je polje pozorišta ogromno i da će svakako biti takvih predstava, ali će uvek biti i predstava klasičnog dramskog pozorišta ili tradicionalnog baleta. Ni jedno novo otkriće u pozorištu nije ukinulo ono što je postojalo pre, već je uvelo nove aspekte i mogućnosti. Naš android je samo nastavak tradicije koja je počela sa otkrićem lutkarskog pozorišta. Sigurno će biti još neobičnijih i radikalnijih protagonista na sceni koje ja ne mogu ni da predvidim, ali glumci sigurno neće ostati bez posla.

Šta je za vas bio najizazovniji momenat u procesu stvaranja ove predstave i zašto?

– Proces saradnje sa inženjerima koji su radili na ovom robotu je bio vrlo zanimljiv ali i komplikovan. Navikli smo da radimo sa scenografima, scenskim šminkerima, kostimografima, dekoraterima, ali ne i sa inženjerima robotike. Za mene je najkompleksniji deo tog procesa bio to što sam imao potpunu slobodu da naredim protagonisti tačno koliko sekundi treba da traje jedan pokret ruke. Za Boba Vilsona bi to verovatno bilo idealno jer on ima veoma jasnu viziju o tome kako bi ruke trebalo da se kreću. Ja obično počnem od sadržaja komada, a protagonistima prepustim slobodu da odluče kako da pomeraju ruke. Odjednom sam morao da budem veoma precizan koreograf nečega o čemu do tada nisam razmišljao, kao portretista koji mora pažljivo da posmatra objekat koji kopira. Veštački život je od mene napravio posmatrača stvarnog života.