Tačno u podne

Svojim očima je video Hitlera, hej!

Odmah treba pitati Francija da li ga je video i njegov otac.

Ako nije, ako ga je video samo Danijelov otac, onda je to vrlo loše za bivšeg nemačkog vojnika: nije video ni svog firera za kojeg se borio.

Danijel zna da su mnogi videli Tita.

A njega su videli svi.

Svaki put kada idu u bioskop, on je u predfilmu.

U filmskom časopisu nastupa pre Garija Kupera u „Tačno u podne“.

Sedim s Vasilkom u mračnoj sali, kaže Danijel i divimo se prizorima s rajskih ostrva.

Na Brionima Maršal u belom odelu u velikom kadilaku vozi lepu glumicu ili svog prijatelja, etiopskog cara Haila Selasija.

On ima mnogo prijatelja po celom svetu i svi ga vole, a najviše ga vole pioniri, i on voli pionire.

Na svom ostrvu Vanga gaji mandarine, kada su zrele, on ih pobere i podeli deci.

A pioniri mu svake godine u maju, za njegov rođendan koji je dan svih nas, Dan mladosti, nose štafetu, u njoj je savijeno pismo s našim pozdravima i obećanjima.

I ja sam je jednom nosio, priča Danijel, trčao sam do vatrogasnog doma, gde sam je predao.

I imao sam veliku tremu: Šta ako padnem?

Možeš da ga vidiš na bioskopskom platnu, kada u maršalskoj uniformi pregleda motorizovanu jedinicu, komandant jedinice mu salutira.

Tito onda odlučno vikne: Vrlo dobro!

Komandant i s njim svi vojnici u jedan glas poviču: Služimo narodu!

Po fabrici hoda u čizmama i dugom kaputu, okružen direktorima i ministrima, zaustavi se i popriča s radnikom za mašinom.

Radnicima kaže „drugovi“.

Najviše voli da se zaustavi kod struga.

– To zato, kaže otac, jer je i sam nekada bio strugar, voli sve radnike, a najviše strugare.

To znam, kaže Danijel, video sam da u slobodno vreme voli da malo radi na strugu, kao što piše na fotografiji koju imamo okačenu u školskoj radionici za tehničko.

U svetlom odelu s kravatom na beloj košulji naginje se nad mali srebrni strug, koji drži u radnoj sobi.

Kako ima malo slobodnog vremena, nema ga dovoljno da odlazi u radionicu.

Čekaju ga sastanci, mora da vozi Hajla Selasija i Egipćanina Nasera po Brionima.

Mora da priča pred ogromnom masom ljudi s transparentima i zastavama u Beogradu, da otvori novi put.

Na sastanku s najvišim drugovima iz Centralnog komiteta utakne cigaru u muštiklu i tada i svi ostali oko stola zapale cigarete.

Bez muštikli.

Jer se zna ko može da puši cigaretu s muštiklom, a ko ne.

Ko je u društvu etiopskog cara, pa im sipaju viski i Maršal zapali cigaru.

To znači da je zaista dobro raspoložen.

Da, ima mnogo posla i zato ima strug kod kuće.

Uz njega se opušta nakon napornih sastanaka i obilazaka.

Bio je strugar i bravar, kao i Danijelov otac, koji je u Štutgartu pre rata izrađivao fine metalne stvari na strugu, valjkove za automobile, hidraulične čekiće, navoje za hidraulične čekiće, i sve to do u milimetar precizno, još manje od milimetra.

Nemci rade vrlo precizno, do u milimetar.

Danas otac i drugovi mogu da se podsmevaju kako je to bio jedan običan „anštrajhar“, iako je, zapravo, bio slikar, slikao je akvarele, drveće, stare zgrade i čitave parkove.

A tada je bilo drugačije, nikakvo mazalo nije bio, ni slikar, bio je firer, oko njega je uvek bilo do zuba naoružanih ljudi u kožnim kaputima.

Ali da se to ipak nije dogodilo, mnogo toga bi bilo drugačije.

Oca ne bi poslali u logor, a Francijev otac, Rajner, ne bi bio u nemačkom Vermahtu i u Rusiji i sada bi imao obe noge.

I čovek se ne bi pitao kao jedan od očevih drugova: Kako to da je Rajner s jednom nogom mogao da napravi toliko dece?

– Pa nije ih pravio nogom, povikao je jedan od drugova.

I svi su se glasno nasmejali.

Voleli su da se smeju na račun poraženog nemačkog vojnika.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autor je najznačajniji i najprevođeniji savremeni slovenački pisac, čiji je novi roman „Na početku sveta“ objavljen u izdanju Arhipelaga.