Trst mi je izjeo džigericu, rekao je DŽojs, jer, po Magrisovom mišljenju, grad intrigantno nudi tečnosti koje izjedaju džigericu, a time valjda hoće da kaže da je biti Tršćanin stanje zanesenosti, pogotovu kad nam u glavi bruji sve ono što Klaudio Magris zna o gradovima, čovek koji izvrsno piše o spletkama, koji voli spletke, a i sam je odličan spletkaroš.
Kao naučniku, njemu su kolege, može se reći, ljudi koji sede za susednim mermernim stolovima čije se noge od livenog gvožđa završavaju u formi lavlje šape, strašno mnogo zna o svakome od njih, i to što zna rado će i da ispriča. Posle knjige o reci, sledi knjiga o gradu, i sad se u njegovom gradu pojavljuje mnoštvo likova, u tom vizuelnom putovanju, jer autor ni sad ne miruje, ide dalje, poskakuje, rekli bismo, od lika do lika, od slike do slike, kalauz grozničavog mozga. Nemoj ni pomisliti da postoji makar i jedan od gostiju kafea o čijem makar dedi ili napuštenoj ljubavnici Klaudio ne bi znao neki detalj, neku priču, takvu koju ne bi mogao da nastavi svojom delikatno rezigniranom, pa ipak životnim radostima i ljubavlju uspenušanom lirikom. Sve ga podseća na ovo ili ono, duh Klaudija Magrisa, bilo da se kreće, bilo da miruje, obilazi, osmatra, ispipa svaku stvar i ide dalje, putuje i sedeći, ispipava onaj predeo na kojem u jednoj kafani ima mesta za nemačke, slovenske, italijanske reči, o čemu mogu da posvedočim.
U septembru 1989. godine iz susedne Vilenice u Sloveniji, u višejezičnom društvu jednog srednjoevropskog susreta pisaca, u uzburkanoj atmosferi te godine, pošli smo na izlet u Trst, da bismo – već oni koji žele – prisustvovali manifestaciji buđenja identiteta tršćanskih Slovenaca, a oni koje to ne zanima preterano, mogli su da tumaraju tršćanskim ulicama. Nije bilo sumnje da sam ja spadao u ovu drugu grupu, iz niza slika te popodnevne šetnje prizvao bih sad samo jedan kafanski sto, mnogo nas je sedelo oko njega, dosta smo već i popili, i najednom vidim da naspram mene sedi Klaudio Magris, kojeg sam već poznavao sa sličnih susreta pisaca, ali u tom kafeu koji je, slutim, bio San Marko, jer mi se čini da ga je baš on preporučio, dakle, čovek koji je sedeo naspram mene, osmehnut i radoznao, nije bio samo jedan kolega, već domaćin, čitav grad je bio njegov, poput kakvog feuda, vlastelinstva, naposletku, grad pripada onome ko ga napiše.
Osećao sam da mu Trst, poput kakvog komotnog ogrtača, savršeno pristaje, sveg ga obuhvata, i ako ga još i nije napisao, njemu je ovaj grad neiscrpna tema, treba samo da spusti ruku u pozamašni džep i već se praćaka u njegovoj ruci jedna živa anegdota koja se u sledećem trenutku izvije i skoči ispred nas na sto, da među našim čašama, kao neki sićušni lutak izvede jedan mali, sjajni igrokaz, i onda hops, nazad u torbu sa čarolijama, jer je metr već posegnuo za jednom drugom džilitavom figurom. Ono što je tada samo kao mogućnost obigravala oko Magrisa, da bi se posle nekoliko zaleta uobličila u mitologiju grada, obilazeći njegova arhetipska mesta, od kafea do crkve, ona se, evo, ostvarila u bujnom i ukusnom grozdu „Mikrokosmosa“.
Autor je poznati mađarski pisac, čiji su romani „Odlazak od kuće i povratak kući“, „Pomračenje sunca, na brdu“ i knjiga eseja „Izveštaj o stanju duha“ objavljeni u izdanju Arhipelaga
Prevod sa mađarskog: Arpad Vicko
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
