Foto: Z.D/ SEeecult.orgKomemorativni skup povodom smrti teatrološkinje i prevoditeljke Mirjane Miočinović (1935-2025), održan 10. maja u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, podsetio je na njen jedinstven doprinos kulturnoj sceni i akademskoj zajednici, ali i na principijelan društveni angažman i kritički stav.
Teatrolozi Ivan Medenica i Ksenija Radulović, dramaturškinja Katarina Pejović, etnolog-antropolog i izdavač Ivan Čolović, Aleksandra Sekulić (CzKD), pisac i izdavač Gojko Božović, slikarka Jelena Trpković i rediteljka i direktorka CZKD-a Ana Miljanić, oprostili su se od Mirjane Miočinović podsećanjem na njen lik i delo, ističući moralnu dimenziju njenih odluka i građansku hrabrost, piše SEEcult.org
Ivan Medenica je istakao da je njegova generacija studenata Fakulteta dramskih umetnosti (FDU), upisana 1991. godine, Mirjanu Miočinović iz poštovanja zvala profesorka, mada nisu imali priliku da slušaju njena predavanja, jer je te jeseni donela odluku da više ne predaje na FDU, „u trenutku kada se napada Dubrovnik, između ostalih gradova u Hrvatskoj, grad u kojem je nastajala književnost koju je ona, kao profesor Istorije jugoslovenske drame i književnosti, sa puno strasti, pored znanja i elokvencije, predavala“.
https://www.danas.rs/tag/mirjana-miocinovic/
Deset godina kasnije, u intervjuu za „Teatron“, koji su uređivali Medenica i Ksenija Radulović, na temu odnosa srpskog pozorišta 90-ih prema tom društveno-istorijskom kontekstu, izrazila je mišljenje da taj njen gest nije ostavio veliki uticaj, ali je istakla da bi ponovo učinila isto.
„Međutim, mi ovde prisutni to ne zaboravljamo. Ni u ono vreme taj gest nije prošao nezapaženo, i to od studenata FDU, koji su odgovorili pravljenjem jedne instalacije u foajeu fakulteta“, rekao je Medenica, profesor FDU.
Medenica je podsetio da se Mirjana Miočinović 90-ih povukla ne samo iz akademskog, nego i iz pozorišnog života, upoznavši, prema njenim rečima iz pomenutog intervjua, „pre bedu nego sjaj pozorišne umetnosti“, u vreme predstava kao što su „Đeneral Milan Nedić“ ili „Velika drama“, te je svoje saborce i sagovornike nalazila na nezavisnoj sceni, na kojoj su delovali CZKD, Dah teatar, Plavo pozorište i drugi.
U isto vreme, rekao je Medenica, smatrala je i da je institucionalna pozorišna produkcija anahrona, dok je zajednička nit njenih teatroloških promišljanja i radova bila promocija modernosti, kako u kritičkoj misli o pozorištu, tako i u dramskoj i pozorišnoj praksi.
Medenica je istakao njen ogroman doprinos na tom polju, ocenivši da je bila najznačajniji teoretičar dela Aleksandra Popovića, ali i Vojislava Jovanovića Maramboa, da je upoznala publiku s delom vizionara Antonena Artoa, koga je i prevodila i o njemu pisala u knjizi „Surovo pozorište“, da je briljantno prevela izuzetno značajnu knjigu „Čitanje pozorišta“ An Ibersfeld, koja je na velika vrata u domaću teorijsku misao uvela pozorišnu semiologiju…
Ksenija Radulović je takođe govorila o teatrološkoj delatnosti profesorke Miočinović, napominjući da i sada oseća tremu kakvu je imala uvek kada je govorila pred njom.
Mirjana Miočinović je bila prva generacija naših komparatista, bavila se plejadom pisaca, prevashodno južnoslovenskih, ali i inostranih, od Krleže, preko Crnjanskog, Nušića, Popovića do Artoa, s naglaskom na istraživanje „subverzivnog potencijala teatarske umetnosti i s naglašenom sklonošću ka avangardi“, rekla je Ksenija Radulović, takođe profesorka FDU.
„Zalagala se za modernost, ali je eseje ipak pisala iz prvog lica množine, pomalo starinski u ovo doba prenaglašene individualnosti i egocentrizma. Nije bila mnogo involvirana u tekući pozorišni život, festivale i razne platforme koje služe za uzajamno interesno umrežavanje. Bila je žena sa integritetom“, istakla je Ksenija Radulović.
Katarina Pejović je u video snimku iz Zagreba opisala izuzetna predavanja Mirjane Miočinović koja je slušala na FDU 80-ih godina. Navodeći njen opus, ocenila je da je „Surovo pozorište“ (1976) bilo „najznačajnija teatrološka knjiga na području Jugoslavije“ i da je odmah postala klasik.
„Mirjana je u svom radu i delovanju ispoljavala, kao malo ko, akademsku rigoroznost i preciznost, erudiciju, istraživačku radoznalost i smelost, strast za svaku temu kojom se bavila, nepokolebljivu ličnost i duhovitost, ali ne onu vezanu za humor nego onu koja pripada inteligenciji višeg reda“, izjavila je Katarina Pejović.
U obimnom osvrtu na njen odnos sa Bitefom, navela je jednu od „herojskih legendi“, koje je prenosila Borka Pavićević, kako se Mirjana kao članica žirija lavovski borila za predstavu „Mekani brodovi“ zagrebačog Kugla glumišta.
Čolović je pomenuo tekstove i intervjue Mirjane Miočinović, sabrane u knjizi „Nemoć očiglednog“, iz kojih se vidi da je s velikom pažnjom pratila šta se ovde događa, šta radi vlast, ali i opozicija, kultura, Univerzitet…, te ocenio da je „ostavila važna, tačna i hrabra zapažanja o moralnoj blokadi, traumi i moralnom zaboravu srpskog društva 90-ih godina“, kao i da je podstreke da reaguje „manje nalazila u ponašanju vlasti, više u onome što radi opozicija, a najviše u onome što rade neki navodno nezavisni intelektualci, profesori, pisci, pozorišta, mediji, koje je razotkrivala kao, njen je izraz – pritajenu kolaboraciju sa režimom'“.
Čolović je rekao da Mirjana Miočinović sve to nije radila kao neko sa strane, već kao neko saosećajan i saodgovoran, ali je nažalost, doživela da „njen spontani glas protiv zločina, bude dočekan u srpskoj javnosti, ne samo u vlasti, kao ekstravagantno preterivanje“.
O privilegiji da sarađuje s Mirjanom Miočinović govorila je Aleksandra Sekulić, programska direktorka CzKD-a, u čijoj su ediciji Transkripti izašle, između ostalog, i knjiga o Danilu Kišu „Između poetike i politike“, kao i „Nemoć očiglednog“, prvi i drugi deo.
Gojko Božović je u video snimku istakao da je Mirjana Miočinović pažljivo pratila i istraživala stvari, a zatim govorila iz uverenje, nezavisno od toga da li je u većini ili manjini, da li je to što govori društveno poželjno ili ne.
„Živela je dosledno svojim stavovima“, rekao je Božović, glavni urednik i osnivač Arhipelaga, navodeći njeno otvoreno pismo gradonačelniku Subotice, povodom inicijative da se Danilo Kiš proglasi za počasnog građanina.
Podsetio je i na njeno predano bavljenje očuvanjem Kišove književne zaostavštine.
Božović je takođe istakao interesovanje Mirjane Miočinović za subverzivnu moć pozorišta i skrenuo pažnju na njenu knjigu „Pozorište i giljotina“.
Likovna umetnica Jelena Trpković podelila je na dugogodišnje prijateljstvo s Mirjanom Miočinović, opisujući je kao „blagu, delikatnu, u isto vreme strogu i beskompromisnu, iskrenu“.
Pomenula je i da je poslednjih godina bila usamljena, a da joj je na samom kraju najteže bilo to što zbog bolesti ne može da bude sa studentima na protestu.
Ana Miljanić je zahvalila svim učesnicima skupa, ali i samoj Mirjani Miočinoić bez koje ni CZKD ne bi bio ono što jeste.
„Govorim sa pozicije velike privilegije. Bila sam joj student, sarađivale smo blisko, volela je čak i odobravala moje predstave, dva puta me je počastila time da zajedno uređujemo knjigu. Naučila sam mnogo od nje, a i gledajući odnos između Borke Pavićević i nje. Pamtim je kao osobu direktne nežnosti. Razmenili smo puno poklona“, rekla je Ana Miljanić.
Prema njenim rečima, Mirjana Miočinović bila je „radoznala duhovita, inteligentna i inspirativna osoba“.
„I performativna. Sebe je nazivala gostom visokog rizika. Nije se moglo znati u kom pravcu će odreagovati na predstavu, razgovor, knjigu. To je uvek dolazilo kao iznenađenje, kao nešto prisutno, stvarno, kao pozorište u nekom suštinskom smislu“, kazala je Ana Miljanić.
Mirjana Miočinović je „uvek delovala, bilo da je pravila kolače ili izdavala knjige.
Bila je prisustvo. Na određeni način to prisustvo je ugrađeno u ovu kuću“, izjavila je Ana Miljanić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
