"Variola vera" je priča o bolesti društva 1Foto: Insert iz filma

Prošlo je skoro 50 godina (1972) od epidemije velikih boginja (variola vera) u Jugoslaviji. Bio je to skandalozni, nečuveni slučaj pojave jedne iskorenjene tropske bolesti u Evropi.

Meni je trebalo deset godina da otkrijem istinu o tom bizarnom događaju jer su detalji o njemu brižljivo sakrivani. Među zvaničnicima je vladala neka vrsta zavere ćutanja i tek kada sam naišao na dva hrabra lekara, koji su mi otkrili pravu istinu, shvatio sam zašto se ta stvar toliko zataškava.

Radilo se u stvari ne toliko o medicinskom koliko o društvenom oboljenju; već tada se, naime, naoko nerazrušiva tvrđava, koja se zvala Jugoslavija, opasno zaljuljala. Ali to su znali samo oni u vrhu. Ja sam imao samo predosećaj da je stvar opasna ne samo za stanovništvo već i te kako za vlast.

Godine 1982. najzad sam uspeo da snimim film „Variola vera“, koji je predstavljao relativno vernu rekonstrukciju događaja iz decenije pre toga, sa nešto izmena u faktografiji i prerade stvarnih ličnosti, onoliko koliko sam smatrao da mi dozvoljava licentia poetica.

Film se kolebao između dva žanra: filma katastrofe i horora. Kasnije ga je britanski časopis za filmsku estetiku Sight & Sound, koji izdaje Britanski filmski institut, uvrstio među sto najboljih horor ostvarenja svih vremena pa mu je ta odrednica i ostala. Kada sam, međutim, 1984. „Variolu“ prikazao studentima Kolumbija Univerziteta u NJujorku i rekao im kako je to priča o bolesti društva oni su me gledali začuđeno. Nisu, naime, kao mi koji smo dolazili iz socijalizma, bili naviknuti na postupak u kome se neko putem alegorija i metafora izražava o društvenim pitanjima.

Taj film je bio veoma gledan u zemlji. Namerno ne upotrebljavam izraz popularan jer su gledaoci, koji su i sami imali sećanja na te užasne dane, iz bioskopskih sala izlazili prepadnuti. Ali taj strah ih je, izgleda, privlačio. Kao da su se, gledajući „Variolu“, konačno očistili od nečega što je u njima ostalo zakopano deset godina.

Poneko mi i dan-danas pomene koliko se silno naplašio gledajući „Variolu“. Ja sam, da priznam, želeo da moj film krene u nešto drugom smeru, da ismeva naš mentalitet, ali ispalo je ovako kako je ispalo. Znate, filmovi ponekad imaju svoj put koji ne može promeniti ni sam autor.

Sada, kada se bauk pandemije ponovo nadvio nad nama, shvatam kako se od „Variole“ do danas nije mnogo toga promenilo. Ista ona nespremnost za hvatanje ukoštac sa iskušenjem, ista neprofesionalnost, isti strah za, pre svega, sopstvene pozicije, opet ona zataškavanja, ponovo sve te laži. Neshvatanje kako je izbegavanje istine, ma kakva ona bila, pogubno.

U prvi plan ponovo, baš kao 1972, isturaju se ne borci nego pajaci, koji misle da je dovoljno da oponašaju svog očajno neduhovitog vođu. Ne razumeju da nije u pitanju to da se ljudi smire, nego da se zaštite. Jer će ako, ne daj Bože, epidemija poprimi još dramatičnije razmere i sami prestati da se cerekaju nad trenutkom istine.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

29 reagovanja na “„Variola vera“ je priča o bolesti društva”

  1. Ne znam ko je Goran Marković,ali skidam kapu za tekst.Svaka čast.

    • ti si tipican primerak opozicije… ne znam ko je g.m. ali posto je pljunuo generalno po srbiji, po vlasti, onda je car.. a ako ne znas ko je g.m. onda si stvarno pa u najmanju ruku jedna nepismena moroncina.. kao sto je vecina vas iz opozicije.. samo se vesto skrivate.. cim progovorite, sve je jasno…

      • A ti si moroncina haha.. I to ona psiho bolesna neinteligentna.. Jbla te opozicija moronu

    • Ako neznate ko je Goran Marković, šta da kažem. Onda ništa. Ovaj film, Variola vera bi trebalo emitovati svaki dan u udarnom terminu. Valjda bi narod onda nešto shvatio. U pogledu epidenije, ali i stanja u društvu.

    • NE ZNAŠ KO JE GORAN MARKOVIĆ?E,Zorane bar si mogao na internetu da pročitaš!Strašno!

  2. Bojim se da je ovo još gore od Variole… Tada se struka slušala. Možda ne istog momenta i bespogovorno, ali su ih poslušali na vreme. A sada je struka „legla na rudu“ i igra kako im se svira (i to, izgleda, iz „one“ frule da im se svira…) pa pokušavaju da budu duhoviti, da se odnose sa bagatelisanjem i šta sve ne…
    Plus još dve stvari – za Variolu je postojala vakcina i ceo svet je pomagao Jugoslaviji. Sada – vakcine (još) nema, a što se tiče sveta, svako gleda sebe.
    I ključna razlika – Da li je Tito ’72. godine držao vanredne konferencije i nije silazio sa televizije i pri tom se drao i svađao sa novinarima i zamišljenim protivnicima?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.