Roman koji je prema mišljenju kritičara jedno od najznačajnijih proznih ostvarenja u srpskoj književnosti protekle decenije, „Izranjanje“ Veselina Markovića, ponovo je pred čitaocima. Sedmo izdanje ovog dela objavio je „Arhipelag“, izdavačka kuća čiji je Marković ekskluzivni pisac.
Prošle godine u „Arhipelagu“ se pojavila Markovićeva zbirka priča „Prošlost nikad ne prođe“, a isti izdavač štampao je i njegove dve prethodne knjige, roman „Mi različiti“ i putopise o Norveškoj „Svetlost na vodi“.
Veselin Marković (Beograd, 1963) objavio je i studije o Marselu Prustu i Vladimiru Nabokovu, a knjige su mu prevođene u Norveškoj, Sloveniji, SAD, Velikoj Britaniji, Poljskoj i Bugarskoj; „Mi različiti“ izaći će u Italiji do kraja godine. Dobitnik je značajnih književnih priznanja – za roman „Izranjanje“ pripala mu je „Vitalova nagrada“, dok je roman „Mi različiti“ dobio tri nagrade, „Nagradu grada Beograda“, „Bora Stanković“ i „Matijević“…
* Roman „Izranjanje“ govori o unutarnjoj drami glavnog junaka. Možemo li da pobedimo podsvest?
– Ne moramo i ne možemo da je pobedimo, već treba da je osluškujemo, svesni da iz nje može doći nešto pozitivno i kreativno, ali i negativno. Kad je reč o umetnosti, ja mogu da nadugo objašnjavam zašto sam i kako nešto napisao, ali ulogu svoje podsvesti ne mogu da potpuno shvatim. Nikad mi neće biti sasvim jasan put od ideje do umetničke ideje, a onda od nje do realizacije. Ne želim da ovim mistifikujem stvaralački proces, već da ukažem na važnost onoga što se dešava ispod površine. Kad pišem, pokušavam da uskladim svest i podsvest. Naizgled niotkuda, pojavljuju se slike i reči, a onda svest prione na posao da tu građu proširi, produbi i uskladi s drugim motivima.
* Vreme u celini najveći je izazov. Šta ono znači za vas?
– Srećan sam što se bavim jednim od najvećih izuma u istoriji čovečanstva – pismom. Ono obuhvata vreme; čuva prošlost – tačnije, naš lični doživljaj prošlosti – tumači i preoblikuje sadašnjost, a zamišlja budućnosti koje bi mogle da nastanu.
* Da li je usamljenost o kojoj pišete konstanta života?
– Pišem o usamljenosti jer je vidim svuda oko sebe. Zahvaljujući modernim tehnologijama, mi smo naizgled povezani više nego ikada, ali, zapravo, sve je veći procenat usamljenih ljudi. Najčešća je među starijim osobama, ali svako može da bude žrtva, naročito tinejdžeri. Kad neko kaže da je toliko usamljen da bi mogao da umre, to nije samo stilska figura: istraživanja su pokazala da usamljenost nosi isti rizik po zdravlje kao kada čovek puši 15 cigareta dnevno. Neke zemlje su čak osnovale ministarstvo za usamljenost. Umetnost je jedan od načina za prevazilaženje usamljenosti. Što bi rekao Prust: „Koliko ima istinskih umetnika, toliko svetova poznajemo.“
* Preispitivanja u „Izranjanju“ mogu se shvatiti i kao slika društva koje, takođe, zlo gura u zaborav?
– Nisam o tome razmišljao, ali moglo bi se shvatiti i tako, kao slika nekoga ko za nedela prebacuje krivicu na drugog. Tačnije, na svoje drugo „ja“.
* Ako jedno društvo ne želi da se suoči sa svojim (ne)delima, kakva je njegova budućnost?
– NJegovu budućnost smo već videli – ličiće na prošlost. Ako se neko društvo ne suoči pošteno sa svojom prošlošću, raskrsti s njom i ne imenuje krivce, onda će se ona vratiti u nekom obliku. Kod nas se upravo to dešava.
Nedela su uvek pojedinačna, ali ljudi, nažalost, stalno upadaju u istu, ironičnu klopku: štite ubice i lopove iz svog naroda, jer veruju da će krivica nekim mističnim putem pasti na čitav narod ako ovi budu osuđeni. Upravo je obrnuto – time što ih skrivaju, postaju saučesnici. I ta nacionalistička zaslepljenost je još jedan pokazatelj da će budućnost ličiti na prošlost.
* Kad ste u ulozi čitaoca, šta očekujete od savremene književnosti?
– Prvenstveno očekujem da pronađem pisce koji imaju samosvojan pogled na svet i koji se, pritom, izražavaju umetničkim postupcima, a ne pukom retorikom. Veoma sam srećan kad otkrijem takve književnike, jer obogate moj doživljaj sveta i ljudi. Očekujem, takođe, da mnogi savremeni pisci i kritičari uvide da književnost nije publicistika, već umetnost. Nailazim na književna dela gde nisu važni kompozicija, stil, naracija, razvoj likova, nije važna sinteza tih elemenata, već je isključivo važna tema, obično društveno-politička, kao da ona sama po sebi može da obezbedi kvalitet. Kad vidim da kritičari hvale takvo delo zato što je ono navodno „uspela slika našeg doba“, jasno mi je da se ne razumeju u književnost i da su zarobljenici „teorije odraza“. Književno delo nije dokumentarni film.
* Koja vas od tih večnih tema najviše intrigira?
– Nastaviću da pišem o važnim egzistencijalnim temama: o smrti, porodičnim odnosima, sećanju, ljubavi, usamljenosti, gubicima… Te teme ne mogu da budu nove, naravno, ali takav može da bude način na koji im pristupite. Kad pročitam da se ljudi žale kako nema više novih tema, pomislim: „Dajte im svoj pečat“.
* Vaša zbirka priča „Prošlost nikad ne prođe“ govori o analiziranju već učinjenog. Da li kajanje ima smisla?
– To je tačno za neke od likova, ali ne za sve, pošto postoje oni koji ne mogu da shvate sadašnjost i planiraju budućnost ukoliko ne odgonetnu prošlost. Neki, pak, više nemaju budućnost, pa samo o prošlosti mogu da razmišljaju. Treći svakodnevno gledaju posledice svojih postupaka. Prošlost na različite načine drži u vlasti likove iz moje zbirke. Osim toga, kajanje ima smisla jer nas čuva od sličnih grešaka u budućnosti.
* Koliko su na vas uticali Prust i Nabokov o kojima ste pisali?
– Ponekih dana, čak i čitavih nedelja, ne pišem, ali ne postoje dani kad ne čitam. Srećom, svet je pun dobrih pisaca. Pored Prusta i Nabokova, pomenuću Kafku, Flobera, Čehova, Joneska, Saramaga, Stajrona, DŽin Ris… Od mnogih sam učio. Recimo, Nabokov sjajno vodi naraciju, Prust uklapa sve motive i odlično prati i menja likove, a o kompoziciji sam razmišljao dok sam čitao antičke tragičare i Aristotela. Istovremeno sam pokušavao da ostanem samosvojan. Takođe, svakodnevno čitanje budi u meni želju da i sam stvaram.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
