Vlast nam ponekad na kašičicu daje varljivo osećanje da se i mi nešto pitamo 1Foto: Stanislav Milojkovic

Iako je književnu karijeru započela kao pesnikinja sa pet zbirki poezije, koje su objavljivane tokom devedesetih, Lengold je danas prepoznatljivija kao izvrsna pripovedačica i romansijerka. Za svoje pesme dobila je i nagrade „Đura Jakšić“ i „Jefimijin vez“, pa ipak od poslednje knjige poezije – „Bunar teških reči“, prošla je gotovo decenija. Jelena Lengold autorka je, između ostalog, zbirki priča „Vašarski mađioničar“, „U tri kod Kadinskog“, „Pokisli lavovi“, „Raščarani svet“ i romana „Baltimor“ i „Odustajanje“, za koje je dobila priznanja – „Biljana Jovanović“, Evropska nagrada za književnost, „Andrićeva nagrada“… U razgovoru za Danas govori ko danas čita poeziju u Srbiji, aferi „Desanka Maksimović“, nastavi književnosti u školama, ali i o samostalnim umetnicima, koji već mesec dana čekaju na obećani novac Vlade Srbije, iako su zbog pandemije svih ovih meseci bez mogućnosti normalnog rada.

* Uskoro će se pojaviti vaša nova zbirka poezije. Iako ste književnu karijeru počeli kao pesnikinja, danas sve ređe pišete pesme, ili barem objavljujete. Zašto?

– Teško je odgovoriti mnogo puta na to pitanje, a da se čovek ne ponovi. I zato ću kazati isto što sam rekla nedavno u jednom drugom intervjuu: sve ređe se osećam kao pesnik. Uvek sam se trudila da svoj život sačuvam od raznoraznih banalnosti, ali one bukvalno hrle, nadiru i preplavljuju ogromne prostore mog života. I to nikako nije dobar teren za poeziju.

* Koje su teme kojima se bavite? U čemu se „Mutni nagoveštaj kiše“ razlikuje od vaše poslednje pesničke knjige „Bunar teških reči“, ali i od pripovedačkih dela koje ste objavljivali u međuvremenu?

– To su pitanja više za književne kritičare. Autor možda ne ume ispravno da sagleda svoju knjigu. Mogu samo da kažem kakav je moj osećaj. Čini mi se da se već neko vreme u knjigama, a i u životu, borim protiv odustajanja. Nije slučajno što je moj poslednji roman imao baš takav naslov, odustajanje. Mnogo je toga oko nas što nas navodi na odustajanje, od sreće, od normalnog života, od radosti, od planova, od nade… Sve što radim i sve što pišem je moj pokušaj da se izborim protiv tog snažnog nagona da se jednostavno predam, godinama, rasulu, sveopštoj apatiji, nepravdi, da više ne insistiram na takozvanom normalnom životu. Ne znam, možda je vreme da nešto drugo postane moje normalno. Eto, recimo da se ove pesme bave time.

* Poslednjih dana videli smo da se poezija ipak čita u Srbiji. Ili se možda samo tako čini na prvi pogled. Šta vi mislite o aferi „Desanka Maksimović“ koja je (namerno ili ne) u fokus stavila književnost i nastavu književnosti?

– S jedne strane, dobro je što je javnost dobila barem tu malu pobedu. Vlast nam daje ponekad, na kašičicu, varljivo osećanje da se i mi nešto pitamo. A s druge strane, pitanje obrazovanja i pitanje kulture je najmarginalnije pitanje, decenijama. Ponižen je učitelj i ponižen je đak, ne samo pesnik. Učitelj, sudija i lekar, to bi trebalo da budu tri stuba svake države, tri najcenjenija zanimanja, ali nažalost, kod nas nije tako.

* Pominjala se Desanka Maksimović, ali ne i izostanak dela Danila Kiša, Džojsa ili Tomasa Mana… Koliko vi kao pisac mislite o svojim čitaocima dok pišete, a koji svakoj knjizi pristupaju i kroz ono što su naučili u školi? Plašite li se za buduće generacije čitalaca?

– Ovih dana su mi mnogi roditelji, koji imaju decu u školskom uzrastu, rekli da su te promene u programima razumne jer današnja deca, navodno, više nemaju strpljenja da pročitaju „Tihi Don“ ili „Rat i mir“. To je, izgleda, prevaziđeno. Iskreno, ja ne znam šta da mislim o tome. Svesna sam da u izvesnim godinama, kao što su moje, čovek više nije u stanju da prihvati promene oko sebe. Pa opet, ta promena je došla toliko brzo i toliko surovo, da je za mene istinski bolna. Moj osnovni impuls me tera da tim roditeljima kažem da se ne pomire lako s tom situacijom, da probaju da sačuvaju svet, obrazujući dušu svoje dece – ali kad kažete tako nešto, postignete samo to da se svi roditelji uvrede i naljute. I onda ćutim i gledam kako svet klizi u nešto što mi je veoma tuđe.

* Na stranu delo Desanke Maksimović, čije pojedine stihove verovatno zna svaka osoba u Srbiji, poezija je oduvek bila na margini. Kako vidite njenu budućnost? Da li je možda ona na Fejsbuku i Jutjubu, ako za nju već ima sve manje mesta u školama?

– Nije poezija baš oduvek bila na margini. Bilo je nekih vremena kad je poezija bila sam vrh umetničkog izražavanja. Kao što je to nekad, recimo, bila i opera ili pozorište uopšte. Ali vremena se menjaju, i umetnost takođe, kao i sve drugo, podleže modi, konformizmu i konzumerizmu. Kad kažete „oduvek“ mislite zapravo samo na 20. i 21. vek. Mi smo sada u vremenu kada je knjiga postala roba. Kada se od umetnosti očekuje da samu sebe izdržava. A opšte je poznato da je oduvek (ovo „oduvek“ ima malo duže opravdanje u vremenu) umetnost imala svoje mecene, ljude koji su shvatali zašto je umetnost bitna i dragocena, i koji su plaćali za njeno opstajanje. Tu ulogu bi u današnje vreme, uz neke pojedince, morale pre svega da igraju države. Da razumeju značaj svake vrste umetnosti, pa i poezije, i da joj pomognu da postoji. Međutim, to se ne dešava. I to je siguran put u smrt jedne duhovnosti. A sa duhovnošću polako izumre i narod.

* Kada pominjemo Desanku Maksimović, moramo da spomenemo i da je ona jedna od tek nekoliko žena čije se delo predaje u srpskim školama. Mislite li da bi, kada se već priča o promeni nastavnog programa, trebalo razmišljati i o tome? Šta treba da se dogodi da veći broj književnica uđe u kanon?

– O, to je jedno tako veliko pitanje, koje teško može da ima kratak odgovor. Ali, recimo ovako: trebalo bi da se dogodi da ovo više ne bude muški svet, već svet ravnopravnosti. A kad će se to dogoditi, i da li će se uopšte ikada dogoditi? Ne znam. Ne verujem da će svet uskoro prestati da bude svet muškaraca, svet rasista i svet ljudi sa predrasudama. Oni su zauzeli sve glavne pozicije i neće se lako predati.

* Vi ste se ovih dana susreli sa odlukom Ministarstva kulture da ne sufinansira prevod vašeg romana „Odustajanje“, koji se između ostalog našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, a dobio je Nagradu grada Beograda. Kako to vidite?

– Čula sam, i to preko makedonskog izdavača, a ne preko našeg Ministarstva, da su navodno finansirali prevod neke moje ranije knjige na grčki, pa bi, valjda, bilo previše da budem prevedena na dva jezika u jednoj godini. Moglo bi da mi udari u glavu. Šalu na stranu, ja sam ubeđena, iako za to nemam dokaza, da tamo, u tim ministarstvima, postoje precizni spiskovi ko su „prijatelji kuće“, ko su delimično podobni, i ko su potpuno nepodobni. Ja imam osećaj da sam u ovoj srednjoj kategoriji. Ne ignorišu me skroz, ali im nisam baš ni neki prioritet. I jasno je kao dan da to nije književno, već je političko pitanje, jer sam se mnogo puta, nedvosmisleno, deklarisala kao neko ko ovaj režim duboko prezire.

* O podobnim i nepodobnim umetnicima govorilo se i povodom apela na Vladu Srbije da u vreme pandemije pomogne samostalnim umetnicima, koji su zbog koronavirusa ostali bez posla, kao i mnogi drugi građani Srbije, za koje je novca bilo. Kako komentarišete to što ni mesec dana nakon obećanja, sredstva još nisu uplaćena? Vlasti se brane birokratskim problemima…

– Mene to ne čudi. Naprotiv, začudilo me, u stvari zapanjilo, da su uopšte odlučili nešto da nam daju. Tužno je, ali ja sam se, kao samostalni umetnik, već navikla na to da budem potpuna margina. Da, obećani novac još nije stigao. Možda će stići, a možda i neće. Sve je ovde moguće.

* Za sebe kažete da ste umetnik na slobodi. Šta to danas, u svim ovim okolnostima koje smo pomenule, znači?

– To znači da je vaš život, koliko je god to moguće, udaljen od svega što je sistem. Naravno, nemoguće je udaljiti se u potpunosti, ali u priličnoj meri je moguće. Istovremeno, vaša egzistencija je prepuštena sreći, slučaju i zvezdama. Što u praksi obično znači da ste bez dinara. Slobodni umetnici u Srbiji su izumiruća vrsta, kao uostalom i svi drugi idealisti. Pre ili kasnije, svi će ljudi morati negde da se ukalupe, ako misle da prežive.

close
Vlast nam ponekad na kašičicu daje varljivo osećanje da se i mi nešto pitamo 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.