Foto: Vojkan RistićNeko svraća da pogleda izložene slike. Neko na čašicu razgovora. Oni privilegovani i da se počaste nekom od numera sa gramofona. Za početak Mirej Matje.
Pucketa ploča. A zvuk ide Ulicom Oca Justina Popovića i hladi uzavreli asfalt. Vitla taj glas i zavlači se sokacima, a ulazi bogami i pod kožu, dok se iz zvučnika čuje i pucketanje koje donosi samo taj zaboravljeni zvuk.
– Eh da imam nešto para sam bih kaldrmisao ovu i ulicu koja vodi ka kući pisca Bore Stankovića – vajka se Dragan Jovanović (60).
Stari Vranjanac koji sada sa više oduška no biznisa već šest godina održava „Mamuze“. Objašnjava nam da je to skraćenica za „mali muzej“. I zaista, u desetak kvadrata kao da je stalo dvesta godina koliko je stara kuća u kojoj su živeli Draganovi preci. Lampa, šivaća mašina, trezor-kasa, stare drvene stolice, lusteri i sve iz nekog građanskog doba vranjske čaršije. Sve stalo, a nije pretrpano.
Od kada je na pravdi Boga, ali bahatošću i nerazumevanjem gradskih vlasti najugledniji vranjski slikar Zoran Petrušijević Zop ostao bez svoga ateljea, kod Jovanovića je pronašao neku vrstu depoa za svoje slike. Tu se mogu i kupiti njegovi manji formati, a „Mamuze“ je jedini prozor kroz koji možemo pogledati u zamašni opus Petrušijevića, inače đaka čuvene Cuce Sokić.
Uz oca tu je Filip Jovanović (28), naočit momak bistrog i brzog pogleda. On je danas kao i njegova generacija okrenut brzom muzičkom ritmu. Ali vrlo brzo se usaglašavamo oko Caneta i Partibrejkersa. Pošto toga u očevoj gramofonskoj fonoteci nema, odlučujemo sa za prvi album Bijelog dugmeta, „Šta bi dao“, „Požurite konji moji“ … Kroz radnju prolaze ređe Vranjanci, a ponajviše oni koji dođu u Vranje. Poslednjih dana to su Makedonci. Razgledaju, raspituju se za cene, fotografišu radnju, razgovaraju sa Draganom i Filipom.
– Kada upekne vrućina kao ovih dana, sećam se da sam kao dete iz našeg kućnog bunara koji je bio u dvorištu kuće nosio hladnu vodu vranjskim zanatlijama. U prvom redu Andri Harki sajdžiji i Tozi bombondžiji. Danas je ostalo da te uspomene sačuvamo u razgovorima, zapisima. Kada kupite jednu sliku Petrušijevića sa vranjskim motivima, već u kuću unosite i deo svih vranjanskih priča od pisca Bore, do klarinetiste Kurte Ajredinovića ili trubača Bakije Bakića i čuvene pevačke legende Stane Karaminge – ima svoju filozofiju grada Dragan.
Danas, kada istorija i sećanja tutnje društvenim mrežama, izgubila se lepa reč i sećanje. Sve je pretvoreno u opskurne impresije na elektronskim uređajima. Da je reč o poslednjoj oazi vranjanske originalnosti govori i podatak o radnom vremenu radnje „Mamuza“. Radnim danima – kako kad, subotom – ponekad, nedeljom – nikad. I zaista pre podne kafica iz fildžana, kad je baš vruće poneko „oznojeno“ pivo, a onda po starom vranjanskom običaju oko 15.30 na ručak, kao što se odvajkada činilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
