Za vrištanje u Beogradu prijavilo se oko 100 žena: Umetnica o tome kako je došla na ideju i zašto "treba vrištati ispred svih institucija" 1Foto: Emre Aydogan

– Vrištanjem se iskaljuje bes, a on predstavlja jednu vrstu pokretačke snage. Postoji velika stigma kada su u pitanju žene i iskazivanje besa, jer kad pomislimo na besnu ženu automatski se lepi etiketa „histerična“, dok nikad nisam čula da je neko muškarca nazvao histeričnim – to za Danas kaže umetnica Dea Džanković čiji se Burn/Out performans, u vidu kolektivnog vrištanja žena u Beogradu, bliži.

On će biti izveden u subotu u 15 časova prvo kod spomenika Stefanu Nemanji, potom ispred platoa Skupštine i na kraju ispred Fakulteta likovnih umetnosti.

Do sada se prijavilo stotinak žena, a otvoren poziv i dalje stoji za sve zainteresovane učesnice.

– Jako je bitno da sagledamo kako etiketiramo bes kao emociju, jer on jeste „dženderovan“ (rodno predodređen) na neki način, što nije okej. Žene imaju inherentan stid kada je u pitanju iskazivanje besa. A, ako nemamo slobodu da ga iskažemo, onda de facto nemamo varijantu ni da iskažemo nezadovoljstovo. Ako ne možemo da iskažemo nezadovoljstvo, kako ćemo da menjamo stvari – upita umetnica.

Za vrištanje u Beogradu prijavilo se oko 100 žena: Umetnica o tome kako je došla na ideju i zašto "treba vrištati ispred svih institucija" 2
Autor: Dea Džanković

Dea pojašnjava da joj nije bila želja da ispadne nefer prema muškarcima, već da je prosto društveno prihvatljivije da muškarci iskazuju bes i da imaju više prostora da to čine, kao na primer na utakmicama.

– Postoje otvorena polja za muškarce da iskažu bes, i ne znam koliko je u toj rodnoj podeli za muškarce vikanje rešenje. Ne znam šta njima treba, i da li bi vrištanjem iskazivali nezadovoljstvo prema sistemu. Zato se nisam ni osetila pozvanom da govorim u njihovo ime – pojašnjava Džanković i dodaje da u performansu može da učestvuje svako ko se identifikuje kao žena i ima potrebu da učestvuje.

Povodom lokacija na kojima će se održati performans, umetnica objašnjava da su odabrane institucije upravo označitelji moći. Prva lokacija – spomenik Stefanu Nemanji je, kako kaže, suvi kapitalizam, i ukazuje na to šta sistem može da uradi jednom društvu, jednom gradu, od vizuelno-estetskog do etičkog nivoa.

– Mislim da je sasvim jasno čega je Skupština označitelj – Ustavnog poretka svih zakona koji nisu naklonjeni ženama. Fakultet likovnih umetnosti je tu kao označitelj institucija zbog mog ličnog iskustva, ali, tako gledano, trebalo bi da vrištimo ispred svake institucije u gradu – primećuje ona.

 

Džanković iznova iznosi problem stanja mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, prouzrokovanog dugotrajnim i intenzivnim stresom, koji je inicijalni pokretač za izvođenje ovog umetničkog akta.

– Burnout (sindrom tzv. sagorevanja) vidim kao veliki problem. Osoba koja prolazi kroz taj proces nije poludela, a mi se tako odnosimo prema njoj, što je nehumano. Problem je što ćemo u budućem periodu sve češće upadati u njega zbog zahteva koji nam se nameću na dnevnom nivou, informacija koje primamo, nametnutih obaveza koje nas iscrpljuju 24 časa dnevno… A od žena se još uvek očekuje više – dodaje ona.

Umetnica zapaža da kod žena postoji čak i vrsta interalizovanog pritiska od malih nogu.

– Non stop smo u nekom ludilu izvršavanja svih tih obaveza, i savremenog odgovora na paradigmu – šta je žena. To me brine i mislim da nije u redu očekivati toliko toga od jedne osobe, jer smo, na kraju krajeva, svi ljudska bića – pojašnjava Dea.

Upitana da li vidi mogućnost dolaska do promene vladajuće paradigme i na koji način, ona odgovara da na to ogromno pitanje ne postoji jedan, konkretan odgovor. Međutim, početak i ključ rešenja vidi u komunikaciji. Prema njenim rečima, potrebno je da imamo mogućnost da iskažemo sopstveni narativ, da razgovaramo o onome što nas tišti.

– Da parafraziram Žižeka, pre bih mogla da zamislim kraj sveta, nego kraj kapitalizma. Ne verujem da ćemo vrištanjem opovrgnuti sistem, ali je bitno razgovarati na temu. Burnout je pošast koja sve više utiče na nas i tek će uticati. Od korone, aktuelnih geopolitičkih događaja, do straha od inflacije i ekonomske neizvesnosti, postoji tako velik broj događaja koje nismo procesuirali – primećuje Džanković i dodaje da „je sve što se dešava na polju ženskih prava kontinuirani proces koji se transformiše i iz koga učimo“.

Za kraj, umetnica zaključuje da je „raspetljavanje društvenog poretka koji postoji hiljadama godina dugotrajan proces u kome kolektivno učestvujemo i povodom koga treba saslušati sve ljude, kako bismo došli do što zdravijeg rešenja“.

Performans kao pojedinačan izliv nezadovoljstva

Umetnica pojašnjava da u samom konceptu njene ideje ne postoji konkretan, zadat razlog za vrištanje, već se performans odnosi na pojedinačne izlive nezadovoljstva.
– Nisam htela da dajem ljudima konkretan razlog da vrište u jednoj rečenici, već to treba da bude primordijalan izliv emocije koji nije artikulisan i nije određen na neki način. Kada bih dala neku formulaciju, to bi bila samo moja vizura problema, iz individualnog ugla. Na taj način performans je i individualan, a svakako je jako bitno to što je i kolektivan – objašnjava Dea.

„Situacija ipak ide na bolje, a ja sam samo deo te struje“

Umetnica primećuje da se položaj žena u modernom društvu ipak menja na bolje, i da se po tom pitanju otvara sve više polja za diskurs.
– Ja nisam ni prva ni poslednja umetnica koja pravi društveno angažovani performans. Postoji dosta fenomenalnih umetnica, i ne mislim na inostrane već na domaće, koje rade fantastične radove. Jako mi je drago što postoje otvoreni diskursi povodom ženskog pitanja. Mislim da se polako klima društva menja na bolje, jer počinjemo da govorimo o stvarima o kojima se ranije ćutalo. Ja sam samo deo te struje. Ne znam da li bih ranije mogla da govorim o „burnoutu“, ne zbog straha, već zato što se ne bih osećala komforno da, pre par godina, govorim o tome šta me tišti – objašnjava Džanković.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.