Kao i za prethodna dva festivala Pozorišno proleće, selektor Zoran Karajić imao je ozbiljan zadatak da pogleda i isprati šta sve to najbolje srpski teatar daje.
Odgledao je četrdeset predstava, i po samom motu festivala, izabrane su najbolje predstave u jednoj kalendarskoj godini umesto, kako se po ostalim festivalima biraju, po pozorišnoj sezoni. Prošle godine za najbolju predstavu izabrana je, i po žiriju i po oceni gledališta, Na Drini ćuprija u režiji Kokana Mladenovića. Nakon toga, na Sterijinom pozorju desilo se da po odluci žirija nijedna predstava ne zaslužuje nagradu, što je ozbiljan presedan, pa i šamar za srpsko glumište. Delom i zbog toga šabački festival ima tešku ulogu da dostojno reprezentuje čitav pozorišni život Srbije.
– Osnovni kriterijum je da predstave budu najbolje. To je najjednostavnije ali i najteže. Jednostavnost je put ka savršenstvu, i naravno predstave u celini moraju da budu kvalitetne. Živimo u kičerajskom svetu i pozorišna umetnost mora da se izdvoji po svom kritičkom odnosu prema stvarnosti, da u gledaocu probudi i misli i emocije, a to je u ovom vremenu dosta teško. Neke predstave zbog tehničkih ograničenja šabačke pozornice ili nekih drugih razloga nisu mogle da budu u selekciji, ali i ovako one koje su izabrane ubedljivo su se potvrdile svojim kvalitetom. Osobenost ovog festivala je i žiri sastavljen od eminentnih pozorišnih poslenika iz zemalja okruženja, kompetentnih da donesu stručnu ocenu. S obzirom da su široko priznati njihov sud ne dolazi u pitanje, a za nas je zanimljiv taj njihov pogled sa strane, bliski su nam po mentalitetu, i mnogo toga imamo zajedničkog. Jasno je da nisu opterećeni zbog sukoba interesa koji, svakako, u ovoj našoj maloj bari postoje, a tu su i prepoznatljive klanovske podele. Dodeljuju se četiri obavezne nagrade: za predstavu, režiju i najbolju glumicu, odnosno glumca, a ostale se shodno kreativnosti mogu dodeliti. To je jedan od kvaliteta šabačkog festivala, dok na primer Sterijino pozorje još uvek luta, nikako da pronađe pravi put i zauzme značajnu poziciju. Svojim konceptom, mogućnostima grada, kulturnog nasleđa i dešavanja, Šabac se i po ovom festivalu uvrstio kao ozbiljan kulturni centar Srbije – kaže Zoran Karajić, direktor i selektor Pozorišnog proleća.
Mnogo toga se izdešavalo u poslednje vreme, ali očigledno da kultura i umetnost nisu u centru pažnje društvenih zbivanja. Pogotovo nedostaje jedna ozbiljna vizija za kulturu uopšte kao i briga države za nju. Dovoljan primer su minorna izdvajanja iz republičkog budžeta, svega 0,64 odsto. U odnosu na Beograd kultura u drugim gradovima u Srbiji znatno je u težem položaju.
– Beograd je druga država, mada i oni imaju ozbiljne probleme. U unutrašnjosti je mnogo teže. U pozorišnim kućama je kritično, mnoge su pred gašenjem. Jedan od uzroka je i politička turbulencija, menjaju se upravnici po političkoj liniji, a to u kulturi nije dobro, jer se posledice teško ispravljaju. Evidentno je da nemamo svoj kurs u kulturi, ne treba sve po svaku cenu uzimati od Zapada, jer to nas ruši. Mnogo su mi bliža rešenja sa Istoka, gde pozorišta imaju stalni ansambl, a ovde se dešava da direktor, na primer, bude i rasvetljivač na predstavi. Linijom manjeg otpora kultura polako zamire i zapravo se radi samo o konzumiranju kulture. Ako nema stvaralaštva onda je to provincija, neki plitki sadržaji za široke mase. U sredinama koje imaju tradiciju i potencijale potrebno ih je afirmisati, davati im podsticaja jer ne može kultura da se vodi iz prestonice. Šabačko pozorište ima dugu tradiciju, svojim kvalitetom i repertoarom potvrdilo se na širem prostoru, a tu su i nagrade na domaćim i stranim festivalima. Šabac mora da odbrani svoje pozorište, da opstane kao jedno od značajnijih mesta za stvaralaštvo, da se kultura stvara a ne samo da se kupuje. Posebno značajno što smo proteklih godina započeli veoma važan poduhvat Šabačkim teatarskim pokretom. To je najbolji način animiranja učenika osnovnih i srednjih škola, pre svega da više čitaju, da se interesuju za kulturu, a oni najtalentovaniji će verovatno kasnije da se opredele i za pozorište. Nakon Pozorišnog proleća u Šabačkom pozorištu održava se festival dramskih sekcija šabačkih škola, a ono što nas prosto razgali jesu predstave najmlađih, dece iz šabačkih vrtića. NJihove trupe na najbolji način prihvatile su i osvojile pozorište, to su najposećenije predstave – ocenjuje Karajić.
Na kraju festivala predviđen je i Okrugli sto gde će se okupiti svi upravnici iz unutrašnjosti, predstavnici dramskih udruženja i Ministarstva kulture, da se sagledaju koji su dalji putevi i kako u ovim uslovima opstati.
– Mnogo je problema i poslednji je moment da se postojeće stanje prevaziđe. Ne postoji Zakon o pozorištu, ona su prepuštena na milost i nemilost lokalnim samoupravama. Zbog toga su svi zaokupljeni sobom, dnevnim preživljavanjem, a potrebno je da se iskažu zajednički ciljevi i interesi, i pre svega rešenja – konstatuje sagovornik Danasa.
Više od pola veka na sceni
Zoran Karajić na pozorišnoj sceni prisutan je više od pola veka. Glumačku karijeru započeo je davne 1966. u Kruševačkom pozorištu, kasnije je postao član Užičkog pozorišta, i na kraju se vratio u rodni Šabac. Na čelo Šabačkog pozorišta došao je pre petnaestak godina, umnogome je doprineo da ono bude u samom vrhu srpskog glumišta. Značajan korak bila je rekonstrukcija zgrade, koja je čak i prokišnjavala, angažovani su eminentni reditelji, i uspeh nije izostao. Samo predstava Perikle po Šekspirom tekstu i u režiji Nikite Milivojevića, osvojila je 15 nagrada. Karajić je uporedo sa direktorskim poslom glumio i u svim najznačajnijim predstavama. Dobitnik je više od 30 prestižnih nagrada, a za prošlu godinu izabran je za najboljeg direktora u okviru srpskih pozorišta. Pokrenuo je i časopis za kulturu i umetnost Kod 21, koji je četvrt veka nedostajao gradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
