Žrtve i sećanja na Drugi svetski rat kao sredstvo za političke manipulacije: Film „Dar zaborava“ Vladimira Paskaljevića večeras na 19. Beldocsu

Novo Paskaljevićevo ostvarenje prikazuje se u programu Specijalne projekcije, u kojem se predstavljaju van takmičarski filmovi koje odlikuje hrabrost i beskompromisnost. U „Daru zaborava“, u 114 minuta, koliko traje ovaj istorijski dokumentarac, Paskaljević istražuje načine na koje se sećanje na Drugi svetski rat u postjugoslovenskom prostoru pretvara u sredstvo političke interpretacije i manipulacije.

Film prati kako se istorijske činjenice vremenom preoblikuju, relativizuju ili instrumentalizuju u savremenim nacionalnim narativima, kroz različite perspektive u regionu.

U Hrvatskoj pojedini javni diskursi umanjuju razmere ustaških zločina, dok je u Srbiji sećanje na Jasenovac snažno prisutno u kolektivnoj svesti, uz paralelne procese rehabilitacije članova četničkog pokreta kroz sudske odluke i javni govor.

U oba konteksta prisutni su pokušaji pojednostavljivanja i preoblikovanja složenog istorijskog pamćenja.

Kroz svedočenja preživelih, istoričara i javnih ličnosti, film postavlja pitanje kako su definisane uloge četnika, ustaša i partizana, i na koji način se njihovo tumačenje menjalo od kraja rata do danas, sa posebnim fokusom na Jasenovac.

U središtu ostaje pitanje žrtve i mehanizama koji oblikuju kolektivno sećanje, kao i motivi iza njegovih savremenih transformacija.

Jedan od sagovornika Paskaljevića u ovom filmu, svedok Drugog svetskog rata i današnjih manipulacija u kojima se žrtve koriste kao politički propagandni materijal je i legendarni karikaturista Predrag Koraksić Koraks, koji je preminuo 16. maja i, nažalost, nije dočekao njegovu premijeru.

Nakon projekcije „Dara zaborava“ planiran je razgovor sa rediteljem i ekipom filma.

Vladimir Paskaljević više od dve decenije živi i radi u Torontu, predaje filmsku umetnost na univerzitetima Jork, Toronto Film School, Wilfrid Laurier i Lakehead, i posle mnogo godina pauze ovim dokumentarcem vraća se na našu filmsku scenu.

Naša publika ga pamti po filmovima “Delfini su sisari” (pored brojnih nagrada dobio je i priznanje međunarodnog udruženja kritičara FIPRESCI u Montrealu), „Đavolja varoš”, za koji potpisuje i scenario i montažu, prikazan na festivalima u Karlovim Varima, Roterdamu, Montrealu, Palm Springsu…

Montirao je igrani film “Kako je Hari postao drvo”, prvu srpsko-irsku produkciju u kojoj jednu od glavnih uloga igra danas planetarna zvezda Kilijan Marfi, s kojim je njegov otac, legendarni reditelj Goran Paskaljević 2001. bio u trci za Zlatnog lava na festivalu u Veneciji.

Sarađivao je sa ocem i na nagrađivanom filmu „Optimisti” za koji je napisao scenario po svojoj istoimenoj knjizi priča. Posle svetske premijere na festivalu u Torontu, „Optimisti“ su osvojili brojna priznanja na domaćim i međunarodnim festivalima.

Vladimir Paskaljević je, zajedno sa bratom Petrom, i producent „Mačjeg krika“, poslednjeg filma svog oca, koji je preminuo 2020. godine i nije uspeo da ga snimi.

„Mačji krik“ režirala je Sanja Živković, a mi smo ovu socijalnu dramu premijerno gledali na prošlogodišnjem Festivalu autorskog filma, posle velikog uspeha koji je ostvarila na festivalima u Vankuveru, Torontu, Sofiji, Los Anđelesu, San Hozeu, Briselu, Sarajevu…