Zvezda serije „The White Lotus“ se vraća u novom hit filmu: „Igra straha“ je obrnuta bajka jer ovde je muškarac u nevolji

Prvi sastanci sami po sebi izazivaju nervozu. A šta bi tek bilo da ste na prvom sastanku dok nepoznata osoba troluje vaš telefon, pinguje vas i šalje vrlo lične mimove, koji eskaliraju od uznemiravajućih do smrtonosnih?

Reditelj Kristofer Landon, razigranim, intenzivnim, filmom koji nas navodi na nagađanje radnje, vraća se trileru kao žanru. Upravo takav stil, napeta atmosfera u kojij svako može biti osumnjičen ili žrtva doveo je do perfekcije u filmovima „Srećan dan smrti“. Sada nam predstavlja „Igru straha“ koju su zajednički producirale blokbasterske kompanije Blumhaus i Platinum Djuns.

Nominovana za Emi nagradu, Megan Fahi, zvezda serije „The White Lotus“, glumi Vajolet, udovicu koja ima dete i koja posle više godina izlazi na prvi sastanak. Dolazi u luksuzni restoran i otkriva da njen partner, Henri  (Brandon Sklenar) šarmantniji i zgodniji nego što je očekivala. Međutim, hemija među njima ubrzo jenjava jer Vajolet počinje da dobija uznemiravajuće i zastrašujuće poruke od anonimnog pošiljaoca.

Megan Fahi je odgovorila na par pitanja, i probala da nam približi film „Igra straha“.

Kako bi u najkraćem opisala film „Igra straha“?

U najkraćem, „Igra straha“ je klasični triler – i upravo to mi se najviše svidelo. Scenario je bio takav da nisam mogla da prestanem da čitam, a dopalo mi se i to što se radnja gotovo cela dešava u jednoj prostoriji, u realnom vremenu – što je, po mom mišljenju, uvek vrlo efektno.

Šta ti se čini najstrašnijim u filmu?

Najstrašniji aspekt je to što bez problema možeš da zamisliš da se tako nešto stvarno dogodi. Veliki deo filma bavi se tehnologijom i osobom koja pokušava da preživi situaciju iz koje naizgled nema izlaza. Upravo ta realnost, to koliko sve deluje prizemno i moguće – to mi je najstrašnije.

Ideja za film proistekla je iz jednog, zapravo bezazlenog događaja koji se desio jednom od producenata – dok je bio u restoranu, počele su da mu stižu AirDrop poruke i nije znao ko ih šalje. Bile su to slike nečijeg psa – potpuno nevino – ali cela ta ideja je sasvim moguća u svetu u kom danas živimo. Poruka može da vam stigne niotkuda, od nepoznate osobe, a kad pogledate oko sebe – kao što moj lik radi u filmu – svi su na telefonima i još manje znate ko bi to mogao biti. To je vrlo efektan deo načina na koji je film snimljen.

Kakav je bio tvoj prvi utisak o liku Vajlet?

Kad sam prvi put pročitala scenario, pomislila sam da je Vajlet sjajan lik. Mislim da je jako osvežavajuće videti ženu koja je preživela nasilnu vezu i pritom je odlična majka. Radi sa žrtvama nasilja, što znači da je hrabra i profesionalno. A pored svega toga, mislim da je i prilično „opasna“, što je super. Režiser Kris Lendon i ja smo odmah pričali o tome kako film deluje kao obrnuta bajka – jer je muškarac s kojim je na sastanku zapravo neka vrsta „damsel in distress“, a ona je ta koja mora da ga spase, iako on to u početku ne zna.

Kako se razvija odnos između Vajlet i Henrija kroz film?

Njihov odnos tokom filma postaje vrlo nežan i emotivan, što dodatno otežava ideju da bi ona mogla da ga ubije. I pored svega što se oko njih dešava, oni se zapravo povezuju. On je pametan, ona je dobra, i on ostaje uz nju. U nekoliko trenutaka gledaoci se pitaju: „Zašto je ovaj lik još uvek tu?“ Ali, ja to vidim kao onu intuiciju koju imate kad nekog upoznate i odmah osetite povezanost. Iako ne zna tačno šta se dešava, Henri odlučuje da ostane uz nju – i zajedno prolaze kroz pakao.

Kako je bilo izgraditi tu dinamiku sa Brendonom Sklenarom?

Brendon je sjajan kao Henri i baš sam imala sreće što smo zajedno radili na ovom filmu. Imala sam osećaj kao da igramo predstavu – kada vam treba partner koji je u potpunosti prisutan. Srećom, Brendon je izuzetno prirodan i prizemljen, i ta energija koju je donosio u haotične scene mnogo mi je pomogla. On je i odličan glumac – vrlo pažljiv, unosi te male, autentične momente koji Henrija čine stvarnim. A to je nešto što ovom filmu zaista treba. Imali smo sreće što smo ga imali u ekipi.

Jesi li se radovala saradnji sa rediteljem Kristoferom Lendonom?

Apsolutno! Već sam dugo fan njegovog rada. Bila sam fascinirana njegovom sposobnošću da kombinuje horor i komediju – što je jako specifičan žanr koji vrlo lako može da pođe po zlu ako nije pažljivo izveden. On tačno zna šta želi, a nema ego. Veoma je otvoren za saradnju, brz je i čini rad na setu fenomenalnim. Lendon uvek ima kompletnu sliku filma u glavi, i to mnogo znači – jer dok snimate, znate da neko vodi priču i zna kuda sve ide.

Lendon je sarađivao sa mnogim umetnicima na vizuelnom identitetu filma – možeš li da nam kažeš nešto više o kaskaderskim scenama i scenografiji?

Ovo mi je bio prvi put da radim kaskade na filmu i bilo je uzbudljivo! Imala sam fantastičnu kaskadersku dvojnicu. Radile smo dosta kul stvari – letim preko dva stola, ubadam nekog nožem… i još mnogo toga. Volim da učim nove stvari i da radim ono što ranije nisam imala priliku, tako da sam baš uživala, a mislim da će se i publici svideti ti momenti.

Što se tiče scenografije – kada sam prvi put ušla na set, prva pomisao mi je bila da bih zaista volela da popijem piće u tom baru. Bio je toliko lepo uređen da deluje kao da pripada pravom restoranu. Svi su bili zadivljeni. Svaki detalj je bio besprekoran.

Blumhouse produkcija je poznata po ovakvim filmovima. Jesi li se radovala saradnji sa njima?

Da, ovo mi je bio prvi put da radim sa Blumhouse-om i bila sam oduševljena. Već dugo pratim njihov rad i mislim da su savršeni partneri za ovakav projekat – znaju kako se pravi dobar triler. Za mene je to bila idealna kombinacija.

Šta misliš da će publika širom sveta najviše voleti u filmu „Igra straha“?

Mislim da će publika voleti što film ima i srce. Naravno, to je triler koji vas drži na ivici sedišta, ali je istovremeno i duhovit i nežan. Ima po malo od svega, i to na način koji deluje vrlo iskreno i realno.

I za kraj, kada bi morala da opišeš film jednom rečju – koja bi to bila?

Stresan! Cela stvar je kao napad panike, ali i totalna zabava. Drop je film koji treba gledati sa društvom, u bioskopu, jer je sjajno posmatrati kako ljudi reaguju, kako ih iznenade različite stvari. Mislim da ovakvi filmovi zaista ožive tek kad ih gledaš okružen drugim ljudima. To je ono pravo bioskopsko iskustvo.