Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Kod jednog rableovskog a kod drugog servantesovskog usmerenja. Jedan je gogoljevskog, a drugi čehovljevskog, jedan je nušićevskog a drugi sterijinskog. Paralele se mogu nizati u nedogled, s tim što se matrica i polazni položaj po mnogo čemu približavaju postižući određeni stepen identičnosti naročito u nekim segmentima. Međutim, oni iz različitih uglova opserviraju centralne likove svojih protagonista.

Slično kao u Gogoljevoj pripoveci „Kako su se posvađali Ivan Ivanović i Ivan Nikiforovič“ u kojoj su dva provincijska sveštenika u suštini isti samo što jedan liči na repu repom okrenutu na gore, a drugi na repu repom okrenutu na dole. I kod Koraksića i kod Petričića predstavljeni likovi su u suštini isti, ali se razlikuju po uglu posmatranja i izobličenosti. Upravo to njihove likove čini smešnim i grotesknim. Koraksić svoje likove posmatra direktno i sučeljava se s njima karakterističnim i prepoznatljivim likovnim postupkom.

On svoje likove, a naročito glavni lik, „hvata“ na prepad, strpljivo ih čeka iza ugla u stanju in flagranti. Petričić na stvari gleda iz udaljene perspektive gde se pojedinosti samo naziru, a celina izbija u gro planu. To, svakako, čini različitim i njihovu poetiku i njihovu stilistiku.

Izbegavam da za njihove umetničke karikature koristim reč humor, jer se njom ne pokriva složena i višeslojna struktura. Čak ih ni satira, koja je najbliža i po mnogo čemu najprimerenija njihovom ostvarenju, ne odražava bez ostatka. Možda bi za to bila najpodesnija groteska jer je ona ambivalentna te se, s jedne strane, ruga onom odlazećem, preživelom, što se pretvara u ništavilo a uzdiže, s druge strane, ono novo, nadolazeće što sadrži životnu energiju.

Ma koliko njihovi glavni likovi deluju nadmoćno, ispunjeni osionošću i nadmenošću, oni su sa obe noge u onome prošlom što je već iscrplo svaku energiju i odražava se samo mimikrijom, prerušavanjem koje može da zavara lakoverne, podložne manipulacijama. Oni se još uvek osećaju kao moćnici na prestolu, puni izazova i izazivanja, vodviljskog zastrašivanja, bez svesti da su prazne lutke koje imitiraju život. Valjda samo karikatura može da prikaže ličnost koja veselo umire sa uverenjem da je još moćna a sve je ukazivalo na to da nema nikakvog uporišta u realnom životu.

Ona nema više kraljevstvo da da za konja jer je sve zajedno s njim utonulo u prošlost. Pretvorena je u Arlekina s kojim svako može da se sprda, da mu s lakoćom može svući lažno ruho i tako ogoljenog poslati u zaborav, neretko podvrgavajući ga tradicionalnom batinanju po narodnom običaju govnavom motkom. Ona tako iščezava, ali srećom ostavlja klice iz kojih će se kao iz larve razviti novi život. Ali, tome prethodi tradicionalno svrgnuće kojim se upravo pojačava novo i nastajuće čime se farsa i završava sa svim onim fikcijama i prividima koje još uvek ne napuštaju glavni likovi. U toj fikciji živi i naš junak koji se ponaša kao da se ništa ne dešava. On nije kadar da sagleda svoj položaj i sve što se unaokolo zbiva. On je zaljubljen u svoju rečitost, tačnije rečeno u svoju logoreju, jer samo ona proizvodi zvuke koji prijaju njegovom uhu. Ta introvertnost dospeva u ćorsokak onda kad se sukobi s delićem stvarnosti u kojoj se zvuci drugačije razležu i koji stvaraju neviđenu kakofoniju i halabuku u kojima se gubi svaki glas razuma, a na sceni se pojavljuje lakrdijaš samoproizveden u kralja što Koraksić izvanredno dočarava stavljajući mu krunu na glavu tako da je teško razabrati gde započinje pretvaranje, travestiranje, a gde suludo verovanje i mahnitanje.

Estetika otkrivanja i negiranja

Ima li lepote u likovnom opusu Koraksića i Petričića? Odgovor je potvrdan. Ali je nema „kao na dlanu“. Treba pažljivo i strpljivo raditi na njenom otkrivanju budući da je ona u dubokim slojevima njihovog stvaralaštva. Znači, treba je otkriti i učiniti vidljivom u onoj meri u kojoj ona neće biti nametljiva. Ta lepota mora da mami pravilnošću linija koje su u jednom slučaju kompaktne i vidljivo označavaju likove i glavni lik, a u drugom su ispresecane i izukrštane, harmonično raspoređene s jasnom simetričnošću i ležernošću koja je više spokojna nego uznemiravajuća, koja se „roguši“ ali ne na ono što je višeslojno i višedimenzionalno i što iznutra otkriva svoje pravo biće zadirući duboko u metafizičko tkivo.

Nijedan od ove dvojice satiričara nije se zatvorio u čvrst estetički sistem. Oni stvaraju „u hodu“ izvlačeći kubni koren iz bogatog sadržaja, iz obilja pojava, iz materijala koji sačinjava život, s naglaskom na pojedinca, individuu koja u stvarnosti pokazuje i svoje vrline i svoje mane. Kao satiričarima, kao tvorcima groteske, njihova pažnja će biti usmerena u prvom redu na ljudske mane i nedostatke. U tome će naročitu ulogu odigrati simbolika pojedinosti iz koje može izrasti i nakaznost ali i plemenitost. Pre svega, razotkrivaju se i žestoko sankcionišu skrivene namere i naopake želje.

Groteska ove dvojice karikaturista nije okrenuta prošlosti kao utočištu nezreloga a često i perfidnog duha. Ona u njoj ne nalazi inspiraciju. Uostalom, to i nije u prirodi toga žanra. On je ravnodušan prema reminescenciji jer u njoj ne nalazi nikakvu delotvornost koja samo može „pokriti“ ono što se stvarno dešava, što je živo i delotvorno. To njihovo tote – tote sa stvarnošću, onakvom kakva ona jeste, sa ljudima i pojedincima u njoj, a naročito sa nosiocima političke moći, a to su, po pravilu, partije i njima slični organizovani kolektiviteti čija je aktivnost usmerena ka osvajanju vlasti i što dužom vladavinom, zanemaruju konkretnog pojedinca koji nema nikakav uticaj na tokove i svojstva društvenog života.

Taj blok koji se učvrstio mora početi da se razlaže najjačom nerazblaženom kiselinom do neraspoznatljivih elemenata. Otuda se mora zauzeti estetički stav kako bi groteska postala ubojita. Ako se nađe odgovarajući estetički ključ, onda se nakaradne ideje, isprazan govor i lako data obećanja mogu efikasnije kontrolisati, prigušivati i potiskivati. Dobroj satiri to nije pretežak zadatak. Ostaje samo da se usklade odgovarajući sadržaj i forma usmereni na ideju vodilju, ideju koja koincidira sa realnim životom. Upravo tom idejom su prožete Koraksićeve i Petričićeve karikature koje se kao forma nameću svojim satiričkim i grotesknim sadržajem.

Karikatura svojim sečivom, skalpelom, odseca obolela mesta u društvu i time ih razgolićuje i razara ukazujući na njihovu izopačenost i stalno pervertiranje realnog života u himeru kao supstituciju za moguću i održivu budućnost. Takav estetički stav najmanje pogoduje takozvanoj političkoj eliti koja u njemu prepoznaje svog najopasnijeg protivnika jer iznutra ruši njene temelje te otuda njeno grčevito nastojanje da ih dezavuiše ili makar pacifikuje.

Estetika ove dvojice stvaralaca odbacuje svaku rutinu i nametnute obrasce, školsku pismenost kao Prokurstovu postelju čime se umetnost svodi na prosečnost i mediokritetstvo u kojima u malim tragovima postoji svest o tome da je umetnost energija koja se ne da kontrolisati jer je ona mukotrpan, strpljiv i neizmerljiv rad duha.

Otuda etablirana svest i dominantna ideologija ne samo da ne prihvataju, nego i s velikom upornošću na populistički način interpretiraju i onemogućavaju da se ona ispolji u kreativnom polju. Svim silama se nastoji da se tom polju nametne prosečnost, mediokritetstvo, zatvoreni govor političkog idiotizma koji svojim vokabularom, skaradnim konstrukcijama zatvori svaku nišu trezvenog razmišljanja i zaključivanja.

Neprekidno se fabrikuju izmišljotine koje se ponavljaju u bezbroj varijanti da bi se kod jednog dela ljudi učvrstile kao istina koja postaje dominantna u njihovom imaginarijumu. Otuda Koraksić i Petričić svom svojom stvaralačkom energijom nastoje da što više svetla bace na zagađenu alhemiju sadašnjeg društva i na lažiranu stvarnost u kojoj niko ne pogađa pod kojom se kutijom nalazi kuglica, osim, razume se, saradnik kibicera koji namamljuje naivne posmatrače i prolaznike. Upravo nas o tome, svaki na svoj način, obaveštavaju ova dva satiričara pokušavajući da pojedinca oslobode njegove nepromišljenosti i zablude. To, svakako, nije jednostavno jer treba prodreti u čovekovu psihu, u slojeve rđavog iskustva koji su se dugo taložili stvarajući iskrivljenu percepciju sveta. Učiniti to je Sizifov posao, ali ne i nemoguć, čemu Koraksićeve i Petričićeve karikature krče put.

Svojim karikaturama ova dva autora otkrivaju jednu veoma važnu kulturološku činjenicu, naime, da budućnost skriva sadašnjost, da zna da je zamagli, da je liši uporišta. Jer, da postoji ta veza stvarnosti i budućnosti, budućnost bi bila lišena mističnosti i preplitala bi se sa stvarnošću i ne bi „visila“ u vazduhu stvarajući širok spektar privida i neostvarenih želja.

Upravo Koraksić i Petričić koriste takvu izobličenu stvarnost stvarajući svoj estetički kodeks neopterećen opštim mestima niti idejom o apsolutnoj i čistoj umetnosti. To je kodeks bez unapred određenog cilja, ali ne i bez intencionalnih pretpostavki dubinski povezanih s realitetom koji mu nameće obavezu da umetnost mora da čini sve kako bi se iskazalo nezadovoljstvo i izvršio radikalni obračun sa svim onim što sputava da iskaz dođe do punog izražaja.

NJihova estetika je otvorena, ničim sputavana i tako je impostirana da samim autorima omogućava zadovoljstvo i uživanje u tekstu. Mnoga od tih zadovoljstava se prenose i na druge, koji na različite načine reaguju i doživljavaju poruke samih dela. Upravo takav odnos, dvojna ili trojna usaglašenost, pojačava unutarnji estetski doživljaj i povećava primarne parametre bitne za estetičko promišljanje i prosuđivanje. To, međutim, ne isključuje mogućnost individualnog angažmana i reagovanje pojedinaca u vezi sa onim što se sada dešava ali što je još u tami prošlosti i u magli budućnosti.

Čovek se sporo i teško odriče takvih ustaljenih navika. Nije jednostavno učvrstiti se u sadašnjosti sa što manjim osloncem na prošlost i budućnost. Na to nas upućuju karikature ova dva velika stvaraoca. Prošlost i budućnost su u njihovom opusu samo da bi se bolje učvrstila njihova stajna tačka u sadašnjosti. Kod Koraksića se to svodi na upotrebu pojedinih simbola, na primer, zarđala kašika zadenuta za uho glavnog lika karikature, a kod Petričića je ta simbolika različita i ima široku skalu likova i situacija sa propratnim detaljima.

U njihovim karikaturama dominira stvarnost, ali ne onakva kakva se predstavlja u javnom političkom polju, jer polaze od uverenja da nikakva prošlost, čak ni ona u kojoj je povremeno vladala stabilnost sa elementima demokratske vladavine, ne može imati veći, a naročito ne pretežan uticaj na ono što se u svakodnevici događa.

Otuda su oni kao polazište uzeli lično svedočenje s naglaskom na otvorenu i nimalo štedljivu kritiku, svesni da se iz istorijskog supstrata, onako kako se on interpretira u savremenoj istoriografiji, teško može stvoriti slika o toj prošlosti lišena mitskih preuveličavanja i najpodesnija za proizvoljnu i jednostranu interpretaciju karakterističnu kako za političku tako i za akademsku interpretaciju iz koje teško nastaje suvisla i objektivna misao, a naročito ne autentična i trezvena. To je ovu dvojicu stvaralaca podstaklo i nateralo da izlaz potraže u ličnom svedočenju, sopstvenom iskustvu, otvorenosti i kritičnosti naročito prema neprevrelim događajima čija fermentacija predugo traje i zagađuje kulturni prostor. Otuda i njihovo obrušavanje na tu nezrelost podložnu najraznovrsnijim pa i najopakijim interpretacijama.

Satira ova dva stvaraoca ne bi imala tako ubojitu moć da nije nastajala i razvijala se u paklenom ognju svakodnevnog života, da je nekim slučajem zalutala u prošlost ili se veselo okrenula ka budućnosti, da nije atakovala i pogađala najosetljivije tačke i njihove vodeće pojedince. I u tome su oba satiričara neumoljiva i ubojita, svesna da je to jedino moguća konjugacija i deklinacija razumljiva i prihvatljiva prosvećenom i kritički nastrojenom delu društvene javnosti.

Koraksić i Petričić nisu stvarali određenu estetiku, a pogotovo ne teorijski uobličenu, estetiku izvan svog kreativnog diskursa, ali su svojim doprinosom pokazali da se kao satiričari ne mogu ostvariti isključivo u satiri ma koliko ona može poprimiti i grotesknu formu, nego i u tački dodira satire i života. Time ona zaobilazi važnu prepreku a to je da na bilo koji način i u bilo kolikoj meri bilo koju homogenizovanu društvenu sredinu, aktivnu i produktivnu, a ponajmanje čoveka u stanju njegove kreativne aktivnosti, oslobode straha, svakog zla ma odakle ono poticalo, oslobode svakog nametnutog i njemu stranog autoriteta. Otuda ona mora biti lišena konvencionalnosti i u sebe što je više moguće ugraditi lan vital kao pokretačku snagu.

Mnogo više od humora

Kao što sam već rekao, izbegavam da za Koraksićeve i Petričićeve umetničke karikature koristim reč humor jer ona ne obuhvata složeno višeslojno tkivo njihovog dela. Možda bi za to bila najpodesnija reč kritika, ali ne shvaćena kao profesionalna delatnost, niti kao društvena kritika, nego ona koja ima metafizičku pozadinu i sposobnost da razvije stvaralačku igru i otkrije širok spektar njenih uzroka. Reč je o kritici koja ima sposobnost pronicanja u čoveka, koja otkriva njegove mane i nedostatke ne zanemarujući ni njegove vrline, o kritici koja prodire u dubinu likovnog atrefakta. Reč je o kritici koja se probija kroz sve tri dimenzije u potrazi za četvrtom naslućujući svojevrsnu alhemiju. I jedan i drugi autor na različite načine dopiru do nje pokazujući šta se sve može satirički sagledati u njenim dubinama i paklenim ambisima. Ovde se humor pretvara u novo agregatno stanje – u neobuzdan i neukrotiv smeh vraćajući čoveku iskonsku moć da se, zaobilazeći mitomaniju, iskrca na čvrsto tle realnosti sa kojeg kreće u novo oslobađanje sebe i drugih.

Sloboda smeha – i to vedrog, neobuzdanog, otvorenog – je sloboda kao efikasno purgativno sredstvo kojim se čisti društveni prostor za klijanje i nicanje novog. Smeh je otvoren i neukrotiv. Andrić na jednom mestu kaže da se smeh, suze i kašalj ne daju skriti, što znači da je smeh unutarnja čovekova energija i da je neiscrpna. Treba je podstaći i usmeriti na sve remetilačke pojave a naročito one koje zagađuju i kontaminiraju političku sferu pretvarajući politički život u skladište i izvor najvećih izopačenosti i najopasnijih pretnji čovekovom identitetu. Ako smeh nije jedino sredstvo da destiliše zagađeni prostor, on je, svakako, jedna od najmoćnijih poluga stvaralačke individue te otuda od nje zavisi koliko će je iskoristiti i u kom pravcu usmeriti. Koraksić i Petričić je koriste pervertirajući ukočeni, na nakaradan način ozbiljan i u prvom redu politički diskurs u kojem jedva da se naziru tačke koje bi pogodovale kreativnom mišljenju i stvaranju. U tom diskursu dominantan je materijalno-telesni princip kao opozitiv estetskom načelu, duhovnom pamćenju i promišljanju.

Pervertirajući stvarno i smešno, što je u osnovi svake parodije, Koraksić i Petričić to čine kako bi izvršili dubinsku analizu društvenog tkiva u raspadanju. Oni uspevaju da u tom raspadanju vide rađanje novog koje je usmereno ka gore gubeći s prošlim, embrionalnim stanjem svaku životnu vezu. Sve je to propraćeno razarajućim smehom i svojevrsnim prazničkim, karnevalskim raspoloženjem, uz gomilu smeha i poruge kao nezaobilaznih medikamenta.

Počinje da se nazire glava i javlja tračak nade da će se pojaviti i razviti klica razuma koja se bojažljivo pomalja iz nereda i haosa koju kao najveću opasnost osećaju predstavnici establišmenta jer ona iz temelja podriva kvazi sistem zasnovan na velikim obećanjima i minornim ostvarenjima koja se veštim recikliranjem pretvaraju u uspeh neviđenih razmera. Koraksićeve i Petričićeve karikature svlače koprenu s tih privida i omogućavaju uvid pojedinca, individue, što otkriva i estetsku stranu njihovog učinka i što naročito doprinosi oslobađanju individue od zabluda i himera, a naročito njihovih podstrekača koji se nalaze u političkoj sferi, pri tom ne zaobilazeći ni akademsku sredinu.

Smeh oplođuje i oslobađa, prateći i rađanje i umiranje kao neprekidni lanac čovekovog postojanja. Proces oslobađanja utire put slobodi kojoj čovek teži. To je oslobađanje od straha nametnutog od najrazličitijih autoriteta, bilo iz svetovne bilo iz duhovne sfere. Aksiomatično je da autoritarna vlast generiše strah kojeg čovek ni najmanje nije lišen, ali ga vlast usmerava i u dubinu i u širinu. Da bi strah sveo na što manju, a to znači na ljudsku meru, čovek je razvio i razvija smehovnu kulturu koja ga oslobađa ogromnog tereta. U tome mu veliku pomoć pruža karikatura, naročito ona u svojim najvišim umetničkim dometima.

Kao i svaka dobra satira i Koraksićeva i Petričićeva nosi sobom visoke naslage optimizma – u otvaranju i pervertiranju, u nadilaženju poremećenih vrednosti i stvaranju vidnog polja u koje se može smestiti istina koja podržava smeh univerzalnog tipa, dakle, onog slobodnog, neredukovanog smeha koji je utemeljen u samom čovekovom biću jer je to jedino živo biće kadro da se smeje. Ako bi se dublje poniralo u srž optimizma koji Koraksić i Petričić šire, došlo bi se do saznanja da oni stvaraju svojevrstan pogled na svet u slikama sa epikurejsko-individualističkim prizvukom.

To je posebno vidljivo kod Koraksića kod kojeg je više naznačena materijalna telesnost okrenuta ka dole, ka ekstremitetima koji su po mnogo čemu ambivalentni. Petričićev princip telesnog ka dole „prikriva“, „maskira“, najčešće postupkom kosih i oštrih linija naglašavajući više psihička stanja, ističući glavu u svim njenim modifikacijama koja se najčešće oblikuje kao groteska. Na taj način Koraksić i Petričić oblikuju jedan novi žanr u kojem se najčešće ispoljava ono nakaradno u čoveku. Oni to prenose na širi plan sa svom njegovom ambivalentnošću i dvostrukom izopačenošću – fizičkom i mentalnom. To su poremećene individue ophrvane najrazličitijim interesima i unutarnjim strahovima.

LJudi s takvim opterećenjima bi u iole zdravom i normalnom društvu bili krajnje marginalizovani i pod budnom paskom da ne učine nepočinstva. Oni su, međutim, zauzeli centralne tačke i kontrolne punktove na svim nivoima. Koraksić i Petričić ih budno prate proničući u njihove namere i u njihova poremećena psihička stanja, u njihovu neoblikovanu svest. Iz takvih nezrelih ljudi nikakva istorijska presa neće iscediti nijednu važnu reč niti suvislu misao.

Koraksićeva i Petričićeva satira je neumoljiva i nepotkupljiva i neštedimice razara bolesno tkivo oštrim rezovima i hirurškim zahvatima. Kiselina te satire prepoznaje i razara laži oslobađajući i čisteći prostor za nove, zdrave ideje koje generišu istinu. To nije satira Iljfa i Petrova gde dok jedan piše drugi zarezuje olovku, nego dublje parodiranje ubojitog vatrenog dejstva. Između njih je dosta sličnog, a još više različitog, kao u dve pećine kojima su oštrice vrhova stalaktita i stalagmita okrenute u različitim smerovima. Otuda je satira jednog visokog a drugog niskog strujnog napona, ali podjednako ubojita i razorna. Ona svojim dejstvom rasvetljava tamni vilajet u kojem caruje zlo koje ova oplemenjena satira prepoznaje i svojevrsnom destilacijom uspeva da odstrani sav nataloženi balast.

Ispod različitih slojeva Koraksićevih i Petričićevih karikatura vidljiv je sveopšti haos i regres stvarnog života kako na individualnom tako i na opštem planu, kao i nemoć urazumljenog /8*9manjeg dela društva da izvrši reviziju, čak i onu minimalnu, čvrsto etabliranog sistema. Tu i tamo se iz pozadine probije tračak nade, a prva ga nagoveštava karikatura, da je moguće, deo po deo, savladati bespomoćnost i besmisao. Umetnička karikatura je po svojoj prirodi recentna, donosi elemente novog i svežeg, savremenog i modernog, nečeg što oplemenjuje i što pomaže čoveku da se probudi iz letargije.

Umetnička karikatura se u velikoj meri poklapa sa satirom, parodijom i groteskom što je izrazito vidljivo i kod Koraksića i kod Petričića. Da bi se sagledala dubina i širina njihovog grotesknog humora, potreban je precizan estetički kompas čija bi igla spontano navodila na neuralgične tačke čijim spojevima se omogućava izvlačenje kubnog korena iz te uzavrele i razlivene životne magme.

Koraksićeve i Petričićeve karikature su višeslojne. Najčešći je i najudarniji politički sloj usmeren na političke prilike i neprilike, na političke ličnosti na različitim nivoima, a naročito na najvišim. Međutim, i socijalni sloj je u velikoj meri izražen i ukazuje na ogromnu nejednakost kako pojedinaca tako i velikih društvenih grupa udaljenih od centara moći u kojima veoma mali broj raspolaže ogromnim bogatstvom stečenim na sumnjiv i, po pravilu, nelegitiman način.

Ovde Koraksićeva i Petričićeva satira prodire u srž društvenog korpusa koji dobija nekontrolisane razmere. Poseban sloj je usmeren na moralne izopačenosti u individualnom i kolektivnom životu koje nemaju granica jer su moralne vrednosti poremećene što utiče na opštu dezorijentaciju kako u svesti tako i u ponašanju. Treći sloj je ludistički u kojem je koncentrisana najnegativnija energija koja potiskuje napor pojedinca da uspostavi odgovarajući odnos sa realnim životom i da uspostavi nužnu distancu prema zavodljivom i skaradnom sadržaju u delu u kojem pojedinac treba da stvara i razvija kritičko mišljenje. Karikatura svojim razarajućim učinkom ima sposobnost udaljavanja tog pojedinca od ispraznog ludizma koji drastično sužava kulturni horizont.

Koraksićeve i Petričićeve satire prodiru duboko u nedozrelo i bolesno društveno tkivo u kojem ne tinja nego se raspaljuje mašta, u kojem irealno postaje realno. Iskrsavaju rimski gradovi i utvrđenja viđeni u svetlu našeg postojanja na ovim prostorima, zanemarujući činjenicu da su to ostaci nekadašnjih naroda i kultura u čijoj smo devastaciji i sami učestvovali. Zadatak je stvoriti realan odnos prema tome i sagledati veliki podsticaj koji odatle proističe, sagledati šta je u onovremenoj kulturi bilo pokretačka snaga.

Takva strujanja su vidljiva u karikaturama ove dvojice satiričara koja otkrivaju i pokazuju koliko iskrivljene predstave o tako viđenoj prošlosti mogu da izazovu i podstaknu i do ostrašćenosti dovedu u dubini zapretane predstave o veličini i nadmoći jednog naroda bez obzira na njegovu pozicionalnost koja je u savremenom svetu vidljiva i prepoznatljiva. Koraksić i Petričić nas stalno i uporno na to podsećaju u svojim groteskama. Strano im je svako uzmicanje pred vidljivom ili nevidljivom preprekom, pred opasnošću i izazovima u svim domenima, naročito u političkoj i socijalnoj sferi gde su najrizičniji i najopasniji. S lakoćom zaobilaze i prevazilaze mutnu apstraktnost da bi u pojedinostima i sa svom ogoljenošću predstavili konkretan život, učinili ga vidljivim, najprepoznatljivijim i najdominantnijim fenomenom.

Koraksićeve i Petričićeve karikature daju ovom žanru visoku umetničku vrednost. NJihov sadržaj i smisao treba svako pojedinačno da „dešifruje“, da osmisli, da u njima u prvom redu otkrije delotvornost kritičke svesti. Te karikature pokazuju koliko smo željni stvarnosti i stanja stvari u nascentnom stanju, u trenutku nastajanja, dakle, autentičnog života. Sa previše mesta nude se patvorine, kopije stvarnosti, nesuvisao i neupotrebljiv govorni materijal kojim je preplavljena svakodnevica.

Koraksićeva satira je nedestilisana ali ispunjena delotvornom energijom, dok Petričićevom preovlađuje razvijen metaforički diskurs koji se na različite načine može „čitati“, daleko je od feljtonistike, težeći ka mukotrpnom otkrivanju dubokih slojeva ljudske psihe, društvene nemoći i pometenosti, moralnog pada i nestajanja ljudskosti. Ali, satira i jednog i drugog nepogrešivo pogađa cilj, otkriva zadnje namere njenih protagonista sagledanih u trenucima kada začuđeno posmatraju svet koji je u ogromnoj diskrepanciji sa ružičastom slikom budućnosti koja nam se na nasilnički način predočava.

Koraksićeva i Petričićeva satira, koja implodira u snažnu grotesku, sadrži i jedno novo osećanje vremena koje nadolazi ali ne kao zlatno doba nego kao realno vreme sa snažnim zasadima koji duboko prodiru u dotrajalo tkivo u kojem više nema energije za promene, za obnavljanje, rađanje i rast. Iako oni svojim umetničkim postupkom pokrivaju različite prostore, zajednički imenitelj im je pročišćavanje zagušljive i za normalnog čoveka nepodnošljive, iritirajuće atmosfere i u nju treba ubaciti sveže ideje, realne planove i dinamične programe kao preduslov za temeljne strukturne promene. Na njihovim karikaturama defiluju najraznovrsniji ljudi ali pažnja im je najviše usmerena na najuticajnije nosioce vlasti i isticanju njihovih najkarakterističnijih crta koje mogu otkriti samo izuzetni i neponovljivi tvorci umetničke karikature.

Od Aristofana, srednjovekovnih i renesansnih komediografa, od Rablea i Servantesa, Šekspira i Molijera, Gogolja i Čehova do Beketa i Mrožeka kipteli su snažni izvori smeha koji su svojim blagotvornim eliksirom razarali tvrdi oklop ozbiljnosti ispod kojeg su se nalazili najraznovrsniji strahovi kao najpodesnije i najefikasnije sredstvo manipulisanja i obmanjivanja. Na taj i takav satirički tok nadovezuju se Koraksić i Petričić svojim umetničkim karikaturama u kojima su sažeti svi vidovi smeha, nepoštedne satire i razvijene groteske. Sve te izražajne forme i jednom i drugom satiričaru omogućavaju da prerušavaju, travestiraju svoje glavne likove, pri čemu se ne travestira njihovo ruho nego čitava njihova strukture, njihov unutrašnji sustav, čitavo njihovo biće. Zahvaljujući takvom temeljnom prodiranju u bit same pojave, dospeva se u mračne prostore u kojima svoj dance macabre izvode protagonisti velikog cirkusa s lažnim klovnovima, opsenarima, trik-majstorima, secikesama, ni zmijama ni devojkama, spremnih za razna nepočinstva i za što veću materijalnu korist.

I Koraksićev i Petričićev opus je bogat i višestran, slojevit, tematski i sadržajno raznovrstan i zahteva dugotrajno i sveobuhvatno istraživanje. Moj napor da prikažem to bogato i razuđeno stvaralaštvo zadržao se na nivou skice u kojoj su nagoveštene samo osnovne crte i aspekti ovog ogromnog tezaurusa smehovne kulture u kojoj dominiraju satira i groteska koju je stvaralaštvo ne samo oživelo nego učinilo aktivnom, delatnom, revitalizovalo je.

O AUTORU

Radoslav Đokić (6. maj 1934 – 9. jul 2019) bio je profesor Teorije kulture i Estetike na Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Završio je jugoslovensku i svetsku književnost u Beogradu. Bavio se književnom kritikom koju je pretežno objavljivao u beogradskom književnom mesečniku Delo. Dugo godina je uređivao Kulturu, časopis za teoriju kulture. Objavio je velik broj studija i članaka iz teorije kulture i estetike, kao i knjige Stvaralaštvo i revolucija, Prožimanja kultura, Kultura u društvenom životu, Vidovi kulturne komunikacije, Znak i simbol i trotomnu Istorija estetike.

Početkom 1960-ih godina boravio je u Poljskoj, gde je kao lektor na Jagelonjskom univerzitetu u Krakovu dve godine predavao savremenu jugoslovensku književnost i srpsko-hrvatski jezik. Od tada ne samo što je održavao žive veze s poljskim naučnim krugovima, već je i preveo veliki broj knjiga sa poljskog.

Ovaj tekst pisao je za Danas i završio ga nekoliko dana pred smrt.

Povezani tekstovi