Dijagnoza srpskog društva u vremenu posrtanja

Televizijski u prvom redu, ali i kritičar medija uopšte, vrsni poznavalac i strasni ljubitelj filma, anaimacije, stripa, književnosti, te svega onoga što se oko i u tim umetnostima i različitim njihovim medijima zbivalo, i, posebno, umetnosti glume i glumaca kojima je posvetio brojne svoje televizijske Večeri sa zvezdama i o kojima je pisao i govorio lepše nego iko drugi.

Pomenutu knjigu objavili su zajedničkim snagama Centar za medije Ranko Munitić i RTS, pod uredničkom palicom Dragana Inđića. Na predstavljanju knjige Inđić je pomenuo neke impresivne podatke u vezi sa njom. Povelikog obima – na petsto stranica, ova je publikacija dugo spremana jer je trebalo pročešljati zaostavštinu TV novosti, skenirati sve Rankove kritike, a potom ih prekucati. Usledio je lektorski rad da se ujednače tekstovi, koji su za novine tokom 18 godina prolazili kroz ruke različitih lektora i urednika, i to tako da što više budu u ličnom spravomspisu Ranka Munitića. Sve je rezultiralo zanimljivom igrom brojki – 793 teksta nalaze se u knjizi Svedok epohe, dok indeks imena sadrži njih 973, pri tom, kako stvarnih ličnosti, tako i junaka serija, filmova, knjiga. Na kraju knjige su još dva indeksa – naslovi (emisija i drugih formata o kojima je Munitić pisao) i TV stanica.

Okrenete li bilo koju stranicu ove knjige, primećeno je na njenoj promociji, naći ćete nešto zanimljivo. „Internacionalan po vokaciji, jugoslovenski orijentisan ali i relevantni građanin srpskog društva, Ranko je kroz ove tekstove postavio preciznu fenomeneološku dijagnozu srpskog društva u vremenu posrtanja, od estrade i masovne kulture upregnute u političke manipulacije, preko elitizma i oprtunizma nevladinog sektora, pa do društveno-političkih radnika koji su poradili na propasti onoga što je činilo oslonac jednog koliko-toliko pristojnog kulturnog okruženja“, kaže u predgovoru poetičnog, arsenovskog naslova Ono sve što znaš o meni… Viktor Čikeš. To vreme posrtanja duhovito i upečatljivo ilustruju Rankove medijske metafore – TV pantljičare naziv je za serije, TV sarme za reprize svega onoga što se iznova se puštajući – podgrevajući, pokazivalo sve bolje i bolje, Zemlja Dembelija tako tačno opisuje rijaliti formate…

Bavi se Munitić, kao niko pre ni posle njega, fenomenom TV zanata, primetila je teoretičarka kulture Milena Dragićević Šešić, zapravo voditeljstva, nazivajući njegove stilove pandurskim ili mangupskim i analizirajući pri tom sve detalje – način stajanja ili sedenje, odnos prema sagovorniku… i podelivši ga na – kiosk voditeljstvo, odnosno, muško, te voditeljstvo čvrste ruke, tj. žensko. Gajio je Ranko i svojevrsnu kulturu sećanja u trenutku u kome tako nešto nije bilo na ceni, pa je neretko reprize označavao kao najbolje u programu, često upravo stoga jer su bile posvećene onome što je u to vreme medijima nedostajalo. Kontekst u koji Munitić smešta medije, zapazila je Dragićević Šešić, kontekst je čaršije, palanke, pa nije ni čudo da onda i TV programi emaniraju duh palanke. Sa druge strane, globalizacija donosi kič fenomene koji potom u ovdašnjim medijima metastaziraju.

Knjiga Svedok epohe doprinos je kulturnoj baštini kad su u pitanju mediji. Ona je hronika i istorija medija, kulture, politke jednog turbulentnog vremena, rekao je povodom ove knjige Zoran Panović, kolumnista Danasa, i sam poznavalac medija i poznavalac i ljubitelj fenomena kulture najšireg raspona. Upravo on zapazio je neodstatak čoveka formata Ranka Munitića u vreme serija poput Igre prestola i svih fenomena kojih ih prate, poput reklame i oglašavanja, na primer, koji su takođe bili predmet Munitićevog pisanja.

Zorica Jevremović, supruga Ranka Munitića, napisala je pogovor koji je naslovila Kulturna politika Ranka Munitića i u čijoj prvoj rečenici stoji da se Ranko „držao etike kao prvorazrednog odličija kritike“. Nije otuda čudno to što i ona ističe u ovom svom tekstu a to je Munitićevo pisanje o patrijarhu Pavlu. „Internacionalista po osećanju sveta, usred nacionalističkih prenemaganja na javnoj sceni, Munitić iskazuje poštovanje za delo srpskog Patrijarha tako anacionalno, i ateistički moralno“, piše Jevremović i kaže da se upravo u tim tekstovima dreši sve ono što je Ranko Munitić.

Tačan je i Panovićev način čitanja ove knjige – otvoriti je svakoga dana na bilo kom mestu i pročitati po kritiku dve, kao preporuku, recept za održavanje mentalnog zdravlja, nauk medijskim poslenicima, putokaz nekim mladim kritičarima. Kako biti precizan, ispravan, kako znati meru i da istinito i lepo mora biti i dobro.

„Svako je sud za sebe, svako je svedok neke epohe. Ova naša bila je svedok Ranka Munitića, čoveka za sve epohe“, piše Viktor Čikeš na kraju svog predgovora.

Obraz

Jedna od drugarica (reč uzimamo iz kompartijskog a ne prijateljskog vokabulara) koje behu TV-zvezde bivšeg režima i njegovog medijskog korpusa, žali se ovih dana na neprijatnosti što ih doživljava prilikom ponovnog svraćanja u matičnu kuću u Takovskoj: gledaju me kao ratnog zločinca, kaže ona, očigledno (a) začuđena ili (b) iznenađena, ili (c) čak možda potpuno nespremna na ovakva reagovanja.

Dobro, ruku na srce, upotrebljen pogled beše (možda) mrvicu prejak. Trebalo je (možda) malko blaže, recimo, posmatrati dotičnu drugaricu kao kolaboracionistu mrskog dušmana, ne baš kao mrskog dušmana samog. Ali to su, suštinski, nijanse. Ostaje činjenica da se drugarica (a) odavna svrstala u redove gospode i gospođa što iz RTS uradiše masmedijsku utvrdu mraka, mržnje, laži i sličnih specijaliteta, da je (b) u takvim redovim ostala sve do prekida programa od oktobra prošle jeseni, te da (c) ni dan-danas, očigledno, ne smatra da se takvim činjenjem ogrešila o bar devet od deset osnovnih pravila javnog, medijskog, novinarskog i TV-delovanja.

Dobro, možda je drugarica kratkovida, mrvičak prema sebi i sebi sličnima popustljiva, možda… no i to su nijanse.

Ono što bi, kao javna ličnost, kao kakav-takav (bar nekakav) javni mas-medijac, novinar, TV-poslenik i slično mogla i morala da shvati, jeste prosta činjenica: da vraćanje nje i njojzi sličnih nije nikakav (a) formalno-birokratski, ni (b) rutnisko-organizacijski ili (c) ljudsko-emotivni, već politički problem, u smislu u kom se politika ne tiče samo političara nego i svih nas običnih dvonožaca. O tome je reč. O političkom obrazu i poštenju televizije.

Pa kad, recimo, drugovi sa TV Novi Sad vrate, pre neki mesec, na svoj program Promenadu valjda su svesni da je i to, iznad svega politički problem. Promenadu koja se gladnih devedesetih šepurila raskošnom trpezom (kobojagi pod etiketom folklorne kujne), ubeđivala nas da je sve SUPER i OK, a uz to, da što jače blesne, gazila i uklanjala s programa sve emisije koje su joj smetale… Pa…?  Ranko Munitić