Foto: Medija centarAli, ovog puta pljačka drugim sredstvima. Novu pljačku osmislio je onaj ko je otkrio prvu pljačku. Bar tako tvrdi autor druge knjige, univerzitetski profesor Dušan Pavlović.
Prva pljačka naroda dogodila se početkom 90-ih godina kad je međunarodna zajednica hermetički izolovala Srbiju a Slobodan Milošević smislio tri načina da opljačka narod – Zajam za privredni preporod, hiperinflaciju i piramidalnu štednju (čuveni tandem Dafina&Jezda). Po nekim procenama tada je vlast opljačkala od građana četiri milijarde ondašnjih nemačkih maraka i iznela iz zemlje. Druga pljačka, tvrdi Pavlović, započela je 2009. godine kad je svetska ekonomska kriza svom žestinom udarila na Srbiju a Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja, osmislio kvazikenzijanski model po kome je država ponovo počela da pljačka narod. Po Pavlovićevim procenama, mašina za rasipanje para od tada do danas opljačkala je budžet Srbije za najmanje osam milijardi evra („Političko rasipanje javnog novca Srbiju košta nekoliko milijardi evra godišnje“, tvrdi Pavlović).
Čini se, međutim, da prevashodni cilj profesora Pavlovića nije bio da ovom knjigom ispiše hroniku nove pljačke naroda, iako je to maestralno odradio. Dva su važnija cilja knjige.
Prvi je gotovo intelektualno uzvišen – uzimanje u zaštitu neoliberalizma o kome se u Srbiji godinama misli sve najgore. Autor knjige efektno dokazuje da je vladajuća društvena paradigma okrivila neoliberalizam za sva zla u Srbiji, a da se u stvarnosti lukavstvom političkog uma ostvarila izreka „povika na vuka, a lisice meso jedu“. Lisice su, naravno, političari. Pavlović se efektno obračunava sa „sve popularnijom zabludom, koju u poslednje vreme sistematski šire raznorazni analitičari, intelektualci, profesori univerziteta, pa i mnogi uticajni hohštapleri“ o tome kako država mora da interveniše u privredi jer je „neoliberalizam upropastio srpsku privredu“. Pavlović tvrdi da tržišna privreda u Srbiji nikad nije imala pravu šansu, da od 1991. godine nijedna vlada nije vodila tržišnu ekonomsku politiku i da je Vlada u kojoj je on bio angažovan kao savetnik, mimo njegovog očekivanja, nastavila dobro utabanom stazom državnog intervencionizma.
Drugi cilj autora knjige je plemenit – dokazati da loše dizajnirane ekonomske i političke institucije u neefikasnoj državi (skup tih institucija čini mašinu za rasipanje para) vode ka velikim ekonomskim nejednakostima i siromaštvu. I da siromaštvo nema neke velike veze s neoliberalizmom. Istina, autor u zaključku knjige ne želi potpuno da amnestira neoliberalizam pa tvrdi da „neke ekonomske politike posle 2000. godine, iako su zaista izgledale kao neoliberalne (smanjenje plata i penzija), nisu bile usmerene na ostvarenje efikasnosti“, nego su „omogućile još veću ekstrakciju, odnosno lagodan život manjine na račun većine“.
Pavlovićeva knjiga redak je primer poštenog intelektualnog pristupa razmatranju liberalizma (pa i neoliberalizma, ma šta to značilo) u Srbiji bez ideološke zadrtosti i opterećenja nasleđem.
Verovatno je, međutim, da Pavlović ne bi ni napisao ovakvu knjigu da skoro pola godine nije boravio na privremenom radu u Ministarstvu privrede, kao savetnik ministra Saše Radulovića. Tu je, čini se, doživeo svojevrsno praxis prosvetljenje sagledavajući kako u stvarnosti funkcioniše srpska država, odnosno, mašina za rasipanje para. Nesumnjivo, to je dragoceno iskustvo za jednog univerzitetskog profesora. Posle insajderskog iskustva iznetog u ovoj knjizi, predložio bih da kao volonteri na sličnim poslovima u Vladi, dok je ovakve vlasti, budu angažovani nekolicina profesora Ekonomskog fakulteta, Filozofskog fakulteta – grupe za sociologiju i Pavlovićevog Fakulteta političkih nauka opsednutih duhovima (neo)liberalizma. Verujem da bi im to iskustvo poslužilo kao trening egzorcizma da iz sebe isteraju „liberalne đavole“ što im se priviđaju u Srbiji, kao što su tržište, profit, sloboda… koji su ih zaposeli 2000. godine.
Mašina za rasipanje para konstruisana je, kako primećuje autor, 2009. godine na modifikovanoj kenzijanska platformi da u vreme krize kad svi štede, jedini tržišni igrač koji treba da troši je država, pa kad takvo ponašanje države vide proizvođači i potrošači i oni će početi da troše, što će obezbediti privredni rast. Za takvu ulogu države (intervencionizam) potrebne su, međutim, i posebne alatke koje Pavlović naziva ekstraktivne institucije. I naravno, dodao bih, nesebična pomoć glasnih hohštaplera.
Pavlovićeva ključna ideja je da se knjigom u kojoj su jaki primeri iz prakse o postojanju mašine za rasipanje para, uključi u debatu o efikasnosti države i tržišta i dokaže glavnu tezu – da je neefikasnost srpske države posledica naopake sprege političkih i ekonomskih institucija koja odlučuje o raspolaganju novcem poreskih obveznika. Zadatak te sprege je da „spreči“ resurse da dođu u ruke onih koji su najsposobniji, dakle onih koji umeju da uvećaju kapital, i da političarima omogući da zloupotrebljavaju novac poreskih obveznika lagodno se krećući kroz redizajnirane institucije sistema. Za autora je od presudnog značaja kako političke institucije utiču na način organizovanja i funkcionisanje ekonomskih institucija u jednoj državi od kojih zavisi privredni rast ili ekonomski krah. Pavlović kao fotorobota takve političke institucije uzima kabinet prvog potpredsednika Vlade (kasnije premijera, još kasnije predsednika države) i tvrdi da je taj kabinet zamišljen kao institucija koja ima pravo prvenstva u odlučivanju (u odnosu na institucije koje to pravo imaju po zakonu i Ustavu), a nema nikakvu odgovornost. Profesor Pavlović, kao insajder, tvrdi da je krajem oktobra 2013. godine tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić odustao od reformi i da je odlučio da zadrži i unapredi sistem ekstraktivnih ekonomskih institucija kakav su pre njega izgradili Boris Tadić i Mlađan Dinkić.
Kabinet je „slika i prilika“ ekstraktivnih institucija koje od građana izvlače (ekstrahuju) bogatstvo (novac) i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini okupljenoj oko političkih stranaka. U takve ekonomske institucije Pavlović ubraja Ministarstvo privrede, preduzeća u restrukturiranju, Fond za razvoj, SIEPA, AOFI, Agencija za privatizaciju… A mehanizmi izvlačenja novca su visoki porezi, visoke fiskalne naknade za pokretanje biznisa, selektivne subvencije, visoka regulacija, selektivne zabrane uvoza-izvoza…
Redistribucija bogatstva (budžeta) u uskom krugu političko-ekonomskih institucija čitaocu knjige može da zasmrdi na – socijalizam. Utisak je tačan. Zato Pavlović za Srbiju kaže da je zemlja koja ni posle 23 godine od početka tranzicije nije izašla iz najštetnijeg mehanizma socijalističke privrede – mekog budžetskog ograničenja (u krajnjoj liniji, voluntarističke redistribucije).
Kao najprepoznatljiviji brend mašine za rasipanje para Pavlović je uzeo nacionalnu aviokompaniju Er Srbija. Za osnivanje i poslovanje te kompanije premijer/predsednik Srbije preuzeo je nadležnosti nekoliko drugih državnih institucija, njegovom odlukom potrošeno je nekoliko stotina miliona evra poreskih obveznika bez ikakvog povratnog poslovnog efekta (profita) i bez ikakve odgovornosti onog ko je takvu odluku doneo. „Novac ulazi u Er Srbiju uz javno opravdanje samo da bi iz njega mogao da izađe za privatne potrebe… Pre ili kasnije, subvencija neće da bude dovoljno, Etihad će se povući i ostaviti Er Srbiju i vladajuću elitu na cedilu“, zaključuje Pavlović.
Er Srbija samo je jedan od proizvoda mašine za rasipanje para. Tu su još sve dobro poznati primeri: Železara Smederevo, RTB Bor, Goša, FAP, Galenika… za koje Pavlović predviđa istu sudbinu kao za Er Srbiju.
Cilj autora knjige nije, međutim, da se bavi neoliberalizmom per se. Više mu je stalo da osvetli novu veliku pljačku, pokaže i objasni glavne uzroke sve manjih izdataka za javne usluge (zdravstvo, obrazovanje, dečja zaštita… što je osnovni zadatak države) i opadajućeg blagostanja u Srbiji. Glavni uzrok tome Pavlović pronalazi u državnom intervencionizmu i ekstraktivnim institucijama koje, za dobrobit političke manjine, zloupotrebljavaju pare iz budžeta, isključivo namenjene za unapređenje javnog interesa i blagostanja većine građana.
Iako mi je bliska većina stavova iznetih u knjizi, ne delim sva uverenja profesora Pavlovića. Prostor ne dozvoljava šire elaboracije pa ću se zadržati samo na jednoj „poprečnoj“ oceni o takozvanim tajkunima, za koje autor knjige tvrdi da su, kao dobitnici tranzicije zarad lične koristi, napravili pakt s političarima i zaustavili reforme u periodu 2000-2012. godine. Prvo, mislim da je ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine bio početak i ključni signal zaustavljanja reformi a da se do sada u istraživanju tog zločina nije videla „tajkunska ruka“. Drugo, sklon sam mišljenju da su od tajkuna veći dobitnici tranzicije partijski postavljani direktori neprivatizovanih javnih i preduzeća u restrukturiranju. Profesor Pavlović ispravno primećuje da „javni sektor nije ni načet privatizacijom“. Pa naravno. Državni sektor privrede je retorta u kojoj se narodno bogatstvo prepakuje političkoj vrhuški i njoj bliskim osobama. Zato verujem da su generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski, generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, generalni direktor EPS-a Milorad Grčić i njima slični partijski „menadžeri“ u javnim preduzećima veći protivnici tržišnih reformi od svih tajkuna iz kluba Privrednik. I na kraju, nemam dilemu da su reforme zaustavili političari-populisti, huškajući narod na tajkune i udvarajući mu se (istovremeno ga pljačkajući) kao njegovi spasioci od zlog tržišta i bauka (neo)liberalizma.
Bez obzira na ovu primedbu, mislim da je knjiga profesora Pavlovića retka dragocenost (ili dragocena retkost) u hiberniranoj Srbiji.
Toplo je preporučujem kao bukvar kolegama novinarima i urednicima koje nije izdala intelektualna radoznalost i koji se nisu beznadežno utopili u ideološku žabokrečinu propalog socijalizma.
Povezani tekstovi
29. decembra 2018.Svet
29. decembra 2018.Društvo
30. decembra 2018.BBC News na srpskom
Ekonomskim analiticarima tipa Bajec, Kovacevic, i sl. naeka ovo bue obavezna literatura=lektira. Oni se uvek snjadju i priklone vlasti zarad ubobnosti koja im ona pruza.
A što ne i onim secikesama i mafijašima iz Saveza ekonomista?
Savez Ekonomista je NVO u vlasnistvu ex ministra privatizacije lisicijeg pogleda, proveri na apr sajtu?
Profesor Pavlović se ponaša po onoj selo(neoliberalizam) hvali a u gradu(na budzetu na državnom fakultetu, neko vreme u vladi, …) živi. Kada je neoliberalizam tako sjajan zašto Pavlović nikada nije predložio privatizaciju fakulteta na kome radi, zašto nije otišao na neki privatni fakultet ,zašto nije osnovao svoj privatni fakultet ili svoju privatnu firmu, … ili Pavlović smatra da je neoliberalizam dobar za druge sem za njega i njemu slične. Neodgovorno je hvaliti jedan a istovremeno lično ceo radni vek raditi u drugom ekonomskom modelu
Kakve veze ima privatizacija fakulteta sa objavljenim tekstom,sa ekonomijom i kradjom.ĆUTANJE JE ZLATO,ili ste sebe prepoznali u pomenutim ,,korisnicima,, narodnih para???
A poenta Vašeg komentara je ?????????????
Dusan Pavlovic nije ekonomista i nije po struci ekonomista. On je ucio politicke nauke , zaposlio se na drzavnom fakultetu upisao se u partiju ,
postao poslanik, napustio partiju i zadrzao poslanicko mesto i platu . Seiri o pljacki naroda i neoliberalizmu , a i sam je parazit na grbaci naroda . po vise osnova
Tek druga?
Svima kojima prikazana redistribucija bogatstva smrdi na socijalizam, a u koje spadaju ljudi poput Brkića (uzgred, ima ih gomila), svojim delovanjem šire isključivost, što opet znači da nisu dobri stručnjaci, biće pre osrednji, a ponekad pogubni, jer šire pogrešnu sliku o zbilji na tržištu pripisujući ili ne pripisujući ekonomskoj nauci, dok vešti igrači koje očigledno poznaju, decenijama pljačkaju.
Drugim rečima i nakon tri decenije njima smrdi, na socijalizam (što poprima patogološku dimenziju), a karavani razvoja prolaze, te nezasluženo stečenim renomeom u medijima, naučnim i drugim institucijama (Naled, na primer) odvlače pažnju javnosti od brutalnih pljački što one zaista jesu i nemaju nikakve veze sa ekonomskom naukom i privrednim sistemima, ponajmanje socijalističkim, već imaju sa zakonskim, moralnim i drugim načelima, a većina njih je upravo u njima (politikološke, pravne, filozofske i druge nauke, pa i one na kojima se izučava odbrana i zaštita).
Postavlja se pitanje, zašto to rade, kada na oko, izgleda neisplativo.
Nesto profesora i ne gotivim, zbog njegovog angazmana u politici, posto mi je sve oko onog Radulovica opasno smrdelo.
Al je definitivno u pravu kada tvrdi da je za ekonomsku propast u Srbiji nepravedno okrivljen neoliberalizam, koji uistinu nikada nije ni zaziveo (a ako se dobro secam i taj Radulovic je imao taj manir da krivi taj neoliberalizam). Al je to postalo odlicna postapalica, za one koji su stvarno unistili ekonomiju, da okrive taj neoliberalizam. Opet, ovce, su jedva docekao neko takvo objasnjenje, posto se u te rusofilski bazdarene mozgove, bez ikakvih problema upisuje da nas je unistilo nesto sto nam je doslo (tj. podmetnuto) sa zapada.
U svakom slucaju, taj pljackaski olos je instaliran u sve institucije sistema, i dalje nastavlja sa pljackom, i nikada u tom poslu nije ni zaustavljen (a verovatno nece ni biti). Naravno, dogadjaju se „reforme“, „transformacije“, „modernizacije“, „privatizacije“, sto su i dalje modeli za pljacku, iza kojih stoji ta ista drzava. Samo sto taj sistem evoluira i prilagodjava se datom trenutku, posto neki prethodni modeli za pljacku bivaju prevazidjeni i procitani. Al poenta price je da su pljackasi uvek jedni te isti, i smer pretakanja kapitala uvek u istom smeru, i da je u pitanju jedna te ista elita na celu onoga sto se zove drzava, koja se s vremena na vreme podmladjuje, posto i biologija uzima danak (a to jos nisu uspeli da prevare). Najbolji primer za to je i taj Dinkic, koji je bio sveza krv toj pljackaskoj eliti.
Srbiju pljacka njen sopstveni kulturni model. Nema tog komunizma, fasizma, demokratije, centralizovanog ili slobodnog trzista, neoliberalizma… koji s njim moze izaci na kraj. Sve ce on to pretvoriti u lakrdiju. Ovde, u USA, neoliberalizam i zakoni trzista vaze ako si niko i nista ili imas „malu“ firmu – znaci „zakon ponude i traznje“, „za nas neuhvatljivi mehanizmi trzista“, „sto nisi mislio“ i „propao si jer si bio pohlepan, glup, lenj i/ili neodgovoran“. Ako si gigamega-bogat kao banke i slicno pa sve upropastis iz istih razloga drzava na tebe ne primeni kapitalizam vec socijalizam i uleti sa vise hiljada milijardi da pokrije te iste „greske“ a njihove zrtve ostavi na livadi. Oni koji se klanjaju pet puta dnevno „slobodnom trzistu kapitalizma“ i u to ime ostavljaju milione bez svoje ustedjevine, imovine ili penzionih fondova ne koriste priliku da u takvim situacijama odbiju „drsko i neprihvatljivo mesanje drzave“.
Interesantno, niko da se seti da je Djindjic „startovao“ privatizaciju poklonom secerane kumcetu, da je nastavljeno sa zakonom Ante Markovica u kome bi radnici postali deonicari, imali bi mnogo pravedniju drustvenu raspodelu, ovako imamo lumpen proleterijat, siromasan i gladan, besan koji se ubrzano priprema za revoluciju, ne bih bio u kozi klike iz kruga dvojke, jedino ako „drugovi“ iz BIA ponovo ne naprave „pos’o“ kao u oktobru 2000te sa nekim novim Kostunicom da politickim lesinama i sebi udahnu novi zivot i moc 🙂
moje mi[ljenje da je knjiga profesora vrlo stranački obojena i da nije donela istinu o srbiji pogotovu devedesezih godina.gde je objašnjenje za unapred pripremljene planove zapada o rasturanju jugoslavije i srbije.PROFESOR MISLI DA SI SANKCIJE PALE SA NEBA,USTVARI SU VRLO TEMELJNO PRIPREMANE.dA SMO HTELI KAO RUMUNI ILI BUGARI DA POKLONIMO BAZE ILI TERITORIJU ISTO KAO ONI BI BILI ZA 15 DANA PRIMLJENI U eu.