Foto: Medija centar

Ali, ovog puta pljačka drugim sredstvima. Novu pljačku osmislio je onaj ko je otkrio prvu pljačku. Bar tako tvrdi autor druge knjige, univerzitetski profesor Dušan Pavlović.

Prva pljačka naroda dogodila se početkom 90-ih godina kad je međunarodna zajednica hermetički izolovala Srbiju a Slobodan Milošević smislio tri načina da opljačka narod – Zajam za privredni preporod, hiperinflaciju i piramidalnu štednju (čuveni tandem Dafina&Jezda). Po nekim procenama tada je vlast opljačkala od građana četiri milijarde ondašnjih nemačkih maraka i iznela iz zemlje. Druga pljačka, tvrdi Pavlović, započela je 2009. godine kad je svetska ekonomska kriza svom žestinom udarila na Srbiju a Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije i regionalnog razvoja, osmislio kvazikenzijanski model po kome je država ponovo počela da pljačka narod. Po Pavlovićevim procenama, mašina za rasipanje para od tada do danas opljačkala je budžet Srbije za najmanje osam milijardi evra („Političko rasipanje javnog novca Srbiju košta nekoliko milijardi evra godišnje“, tvrdi Pavlović).

Čini se, međutim, da prevashodni cilj profesora Pavlovića nije bio da ovom knjigom ispiše hroniku nove pljačke naroda, iako je to maestralno odradio. Dva su važnija cilja knjige.

Prvi je gotovo intelektualno uzvišen – uzimanje u zaštitu neoliberalizma o kome se u Srbiji godinama misli sve najgore. Autor knjige efektno dokazuje da je vladajuća društvena paradigma okrivila neoliberalizam za sva zla u Srbiji, a da se u stvarnosti lukavstvom političkog uma ostvarila izreka „povika na vuka, a lisice meso jedu“. Lisice su, naravno, političari. Pavlović se efektno obračunava sa „sve popularnijom zabludom, koju u poslednje vreme sistematski šire raznorazni analitičari, intelektualci, profesori univerziteta, pa i mnogi uticajni hohštapleri“ o tome kako država mora da interveniše u privredi jer je „neoliberalizam upropastio srpsku privredu“. Pavlović tvrdi da tržišna privreda u Srbiji nikad nije imala pravu šansu, da od 1991. godine nijedna vlada nije vodila tržišnu ekonomsku politiku i da je Vlada u kojoj je on bio angažovan kao savetnik, mimo njegovog očekivanja, nastavila dobro utabanom stazom državnog intervencionizma.

Drugi cilj autora knjige je plemenit – dokazati da loše dizajnirane ekonomske i političke institucije u neefikasnoj državi (skup tih institucija čini mašinu za rasipanje para) vode ka velikim ekonomskim nejednakostima i siromaštvu. I da siromaštvo nema neke velike veze s neoliberalizmom. Istina, autor u zaključku knjige ne želi potpuno da amnestira neoliberalizam pa tvrdi da „neke ekonomske politike posle 2000. godine, iako su zaista izgledale kao neoliberalne (smanjenje plata i penzija), nisu bile usmerene na ostvarenje efikasnosti“, nego su „omogućile još veću ekstrakciju, odnosno lagodan život manjine na račun većine“.

Pavlovićeva knjiga redak je primer poštenog intelektualnog pristupa razmatranju liberalizma (pa i neoliberalizma, ma šta to značilo) u Srbiji bez ideološke zadrtosti i opterećenja nasleđem.

Verovatno je, međutim, da Pavlović ne bi ni napisao ovakvu knjigu da skoro pola godine nije boravio na privremenom radu u Ministarstvu privrede, kao savetnik ministra Saše Radulovića. Tu je, čini se, doživeo svojevrsno praxis prosvetljenje sagledavajući kako u stvarnosti funkcioniše srpska država, odnosno, mašina za rasipanje para. Nesumnjivo, to je dragoceno iskustvo za jednog univerzitetskog profesora. Posle insajderskog iskustva iznetog u ovoj knjizi, predložio bih da kao volonteri na sličnim poslovima u Vladi, dok je ovakve vlasti, budu angažovani nekolicina profesora Ekonomskog fakulteta, Filozofskog fakulteta – grupe za sociologiju i Pavlovićevog Fakulteta političkih nauka opsednutih duhovima (neo)liberalizma. Verujem da bi im to iskustvo poslužilo kao trening egzorcizma da iz sebe isteraju „liberalne đavole“ što im se priviđaju u Srbiji, kao što su tržište, profit, sloboda… koji su ih zaposeli 2000. godine.

Mašina za rasipanje para konstruisana je, kako primećuje autor, 2009. godine na modifikovanoj kenzijanska platformi da u vreme krize kad svi štede, jedini tržišni igrač koji treba da troši je država, pa kad takvo ponašanje države vide proizvođači i potrošači i oni će početi da troše, što će obezbediti privredni rast. Za takvu ulogu države (intervencionizam) potrebne su, međutim, i posebne alatke koje Pavlović naziva ekstraktivne institucije. I naravno, dodao bih, nesebična pomoć glasnih hohštaplera.

Pavlovićeva ključna ideja je da se knjigom u kojoj su jaki primeri iz prakse o postojanju mašine za rasipanje para, uključi u debatu o efikasnosti države i tržišta i dokaže glavnu tezu – da je neefikasnost srpske države posledica naopake sprege političkih i ekonomskih institucija koja odlučuje o raspolaganju novcem poreskih obveznika. Zadatak te sprege je da „spreči“ resurse da dođu u ruke onih koji su najsposobniji, dakle onih koji umeju da uvećaju kapital, i da političarima omogući da zloupotrebljavaju novac poreskih obveznika lagodno se krećući kroz redizajnirane institucije sistema. Za autora je od presudnog značaja kako političke institucije utiču na način organizovanja i funkcionisanje ekonomskih institucija u jednoj državi od kojih zavisi privredni rast ili ekonomski krah. Pavlović kao fotorobota takve političke institucije uzima kabinet prvog potpredsednika Vlade (kasnije premijera, još kasnije predsednika države) i tvrdi da je taj kabinet zamišljen kao institucija koja ima pravo prvenstva u odlučivanju (u odnosu na institucije koje to pravo imaju po zakonu i Ustavu), a nema nikakvu odgovornost. Profesor Pavlović, kao insajder, tvrdi da je krajem oktobra 2013. godine tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić odustao od reformi i da je odlučio da zadrži i unapredi sistem ekstraktivnih ekonomskih institucija kakav su pre njega izgradili Boris Tadić i Mlađan Dinkić.

Kabinet je „slika i prilika“ ekstraktivnih institucija koje od građana izvlače (ekstrahuju) bogatstvo (novac) i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini okupljenoj oko političkih stranaka. U takve ekonomske institucije Pavlović ubraja Ministarstvo privrede, preduzeća u restrukturiranju, Fond za razvoj, SIEPA, AOFI, Agencija za privatizaciju… A mehanizmi izvlačenja novca su visoki porezi, visoke fiskalne naknade za pokretanje biznisa, selektivne subvencije, visoka regulacija, selektivne zabrane uvoza-izvoza…

Redistribucija bogatstva (budžeta) u uskom krugu političko-ekonomskih institucija čitaocu knjige može da zasmrdi na – socijalizam. Utisak je tačan. Zato Pavlović za Srbiju kaže da je zemlja koja ni posle 23 godine od početka tranzicije nije izašla iz najštetnijeg mehanizma socijalističke privrede – mekog budžetskog ograničenja (u krajnjoj liniji, voluntarističke redistribucije).

Kao najprepoznatljiviji brend mašine za rasipanje para Pavlović je uzeo nacionalnu aviokompaniju Er Srbija. Za osnivanje i poslovanje te kompanije premijer/predsednik Srbije preuzeo je nadležnosti nekoliko drugih državnih institucija, njegovom odlukom potrošeno je nekoliko stotina miliona evra poreskih obveznika bez ikakvog povratnog poslovnog efekta (profita) i bez ikakve odgovornosti onog ko je takvu odluku doneo. „Novac ulazi u Er Srbiju uz javno opravdanje samo da bi iz njega mogao da izađe za privatne potrebe… Pre ili kasnije, subvencija neće da bude dovoljno, Etihad će se povući i ostaviti Er Srbiju i vladajuću elitu na cedilu“, zaključuje Pavlović.

Er Srbija samo je jedan od proizvoda mašine za rasipanje para. Tu su još sve dobro poznati primeri: Železara Smederevo, RTB Bor, Goša, FAP, Galenika… za koje Pavlović predviđa istu sudbinu kao za Er Srbiju.

Cilj autora knjige nije, međutim, da se bavi neoliberalizmom per se. Više mu je stalo da osvetli novu veliku pljačku, pokaže i objasni glavne uzroke sve manjih izdataka za javne usluge (zdravstvo, obrazovanje, dečja zaštita… što je osnovni zadatak države) i opadajućeg blagostanja u Srbiji. Glavni uzrok tome Pavlović pronalazi u državnom intervencionizmu i ekstraktivnim institucijama koje, za dobrobit političke manjine, zloupotrebljavaju pare iz budžeta, isključivo namenjene za unapređenje javnog interesa i blagostanja većine građana.

Iako mi je bliska većina stavova iznetih u knjizi, ne delim sva uverenja profesora Pavlovića. Prostor ne dozvoljava šire elaboracije pa ću se zadržati samo na jednoj „poprečnoj“ oceni o takozvanim tajkunima, za koje autor knjige tvrdi da su, kao dobitnici tranzicije zarad lične koristi, napravili pakt s političarima i zaustavili reforme u periodu 2000-2012. godine. Prvo, mislim da je ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine bio početak i ključni signal zaustavljanja reformi a da se do sada u istraživanju tog zločina nije videla „tajkunska ruka“. Drugo, sklon sam mišljenju da su od tajkuna veći dobitnici tranzicije partijski postavljani direktori neprivatizovanih javnih i preduzeća u restrukturiranju. Profesor Pavlović ispravno primećuje da „javni sektor nije ni načet privatizacijom“. Pa naravno. Državni sektor privrede je retorta u kojoj se narodno bogatstvo prepakuje političkoj vrhuški i njoj bliskim osobama. Zato verujem da su generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski, generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović, generalni direktor EPS-a Milorad Grčić i njima slični partijski „menadžeri“ u javnim preduzećima veći protivnici tržišnih reformi od svih tajkuna iz kluba Privrednik. I na kraju, nemam dilemu da su reforme zaustavili političari-populisti, huškajući narod na tajkune i udvarajući mu se (istovremeno ga pljačkajući) kao njegovi spasioci od zlog tržišta i bauka (neo)liberalizma.

Bez obzira na ovu primedbu, mislim da je knjiga profesora Pavlovića retka dragocenost (ili dragocena retkost) u hiberniranoj Srbiji.

Toplo je preporučujem kao bukvar kolegama novinarima i urednicima koje nije izdala intelektualna radoznalost i koji se nisu beznadežno utopili u ideološku žabokrečinu propalog socijalizma.

Povezani tekstovi