Prema mojim namerama novele ove knjige ne dižu ograde, već govore o različitim formama ograda, zidova, društvenih i duševnih inkluzija i o njihovoj prirodi. Prema mojim namerama, ove novele se ne zatvaraju, već se otvaraju prema zatajenim, neizrečenim ili prigušivanim događanjima ljudskog bivstvovanja. Mada se dvoumim, priznajem, ponekad su neprijatne, užasne ili svirepe. Odeću pakla ponekad nalazimo u ličnom garderoberu. Ko se još nije pod ovim podnebljem šetao ruku pod ruku s đavolom? Ali ove novele ne viču, neće sa bilborda samodopadljivim rečima, urlajući, interpretirati svet, već se trude da nepristrasno govore o onome što boli, o onome što je dobro, što je izgubljeno, o onome što nedostaje.

Prema mojim nastojanjima, ove novele ne traže neprijatelja, ali govore o tome kako to izgleda kad čovek postane sam sebi neprijatelj. Ove novele ne obznanjuju slobodu, već govore o tome da je sloboda bolna, da je težak, komplikovan, u krajnjoj liniji večiti rad, sloboda iziskuje svakodnevni napor. Ove novele ne obznanjuju ni Boga, one su u potrazi za njim, i ponekad je ta potraga posve beznadežna. Ove novele ne kupuju hotele, zemlju, ne postaju neočekivano blistavo bogate, ne žele ni da ratuju, ali se spuštaju u svet siromašnih, palih, nezaštićenih.

Novela je ona književna forma koja se ab ovo odriče iluzije celine. Koncentrat. Gravura. Ona je trijumf onog neobičnog sleda piščevih poteza kojim na dve-tri stranice, ili dva-tri lista ipak može da smesti sve, naravno, i nedostatak toga što je sve.

(Izgovoeno na dodeli nagrade „Aleksandar Tišma“ u Novom Sadu)

Povezani tekstovi